حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ إِبْرَاهِيمَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ لَمَّا حَضَرَتْ أَبَا طَالِبٍ الْوَفَاةُ دَخَلَ عَلَيْهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَعِنْدَهُ أَبُو جَهْلٍ وَعَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي أُمَيَّةَ، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَىْ عَمِّ قُلْ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ. أُحَاجُّ لَكَ بِهَا عِنْدَ اللَّهِ ". فَقَالَ أَبُو جَهْلٍ وَعَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي أُمَيَّةَ يَا أَبَا طَالِبٍ، أَتَرْغَبُ عَنْ مِلَّةِ عَبْدِ الْمُطَّلِبِ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " لأَسْتَغْفِرَنَّ لَكَ مَا لَمْ أُنْهَ عَنْكَ ". فَنَزَلَتْ {مَا كَانَ لِلنَّبِيِّ وَالَّذِينَ آمَنُوا أَنْ يَسْتَغْفِرُوا لِلْمُشْرِكِينَ وَلَوْ كَانُوا أُولِي قُرْبَى مِنْ بَعْدِ مَا تَبَيَّنَ لَهُمْ أَنَّهُمْ أَصْحَابُ الْجَحِيمِ}
Ишоқ ибн Иброҳим бизга айтди, Абдурраззоқ бизга айтди, Маъмар бизга хабар берди, у Зуҳрийдан, у Саид ибн ал-Мусайябдан, у отасидан: У айтди: Абу Толибга вафот етиб келганида, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унинг олдига кирди, унинг ёнида Абу Жаҳл ва Абдуллаҳ ибн Абу Умайя бор эди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Эй амаки, «Ло илаҳа иллаллаҳ» дегин, мен у билан Аллаҳ ҳузурида сен учун (ҳимоя) баҳслашаман.» Абу Жаҳл ва Абдуллаҳ ибн Абу Умайя дедилар: «Эй Абу Толиб, Абдулмутталибнинг миллатидан (дийнидан) юз ўгирасанми?» Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Сен ҳақингда қайтарилмагунимча, албатта сен учун мағфират сўрайман.» Шунда: «Набийга ва иймон келтирганларга — гарчи қариндошлари бўлса ҳам, улар дўзах аҳли экани равшан бўлганидан кейин — мушриклар учун мағфират сўрашлари (жоиз) эмас» (ояти) нозил бўлди.