حَدَّثَنَا نَصْرُ بْنُ عَلِيٍّ، أَخْبَرَنِي أَبُو أَحْمَدَ، حَدَّثَنَا إِسْرَائِيلُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنِ الأَسْوَدِ بْنِ يَزِيدَ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ أَوَّلُ سُورَةٍ أُنْزِلَتْ فِيهَا سَجْدَةٌ {وَالنَّجْمِ}. قَالَ فَسَجَدَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَسَجَدَ مَنْ خَلْفَهُ، إِلاَّ رَجُلاً رَأَيْتُهُ أَخَذَ كَفًّا مِنْ تُرَابٍ فَسَجَدَ عَلَيْهِ، فَرَأَيْتُهُ بَعْدَ ذَلِكَ قُتِلَ كَافِرًا، وَهْوَ أُمَيَّةُ بْنُ خَلَفٍ.
Наср ибн Али, Абу Аҳмаддан, у Исроилдан, у Абу Ишоқдан, у Асвад ибн Язиддан, у Абдуллаҳдан (розияллаҳу анҳу) ривоят қилади: Сажда нозил қилинган биринчи сура «Ван-Нажм»дир. (Абдуллаҳ) айтди: Шунда Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам сажда қилдилар, у кишининг ортидагилар ҳам сажда қилдилар, фақат бир киши — мен уни бир ҳовуч тупроқ олиб, унга сажда қилганини кўрдим — (сажда қилмади). Кейин мен уни кофир бўлиб ўлдирилган ҳолда кўрдим, у Умайя ибн Халаф эди.