حَدَّثَنَا خَلاَّدُ بْنُ يَحْيَى، حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ نَافِعٍ، عَنِ الْحَسَنِ ـ هُوَ ابْنُ مُسْلِمٍ ـ عَنْ صَفِيَّةَ، عَنْ عَائِشَةَ، أَنَّ امْرَأَةً، مِنَ الأَنْصَارِ زَوَّجَتِ ابْنَتَهَا فَتَمَعَّطَ شَعَرُ رَأْسِهَا، فَجَاءَتْ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَذَكَرَتْ ذَلِكَ لَهُ، فَقَالَتْ إِنَّ زَوْجَهَا أَمَرَنِي أَنْ أَصِلَ فِي شَعَرِهَا. فَقَالَ " لاَ إِنَّهُ قَدْ لُعِنَ الْمُوصِلاَتُ ".
Халлод ибн Яҳё, Иброҳим ибн Нофиъдан, у Ҳасан ибн Муслимдан, у Сафиядан, у Оишадан ривоят қилади: Ансордан бир аёл қизини (узатди) никоҳлаб берди, (қизнинг) бош сочи тўкилди (касал бўлиб). У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига келиб, буни унга зикр қилди ва: Унинг эри менга унинг сочига (ясама соч) улашни буюрди, деди. У: «Йўқ, чунки соч уловчилар лаънатлангандир» дедилар.