حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ عَبَّاسٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ مَهْدِيٍّ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ الْقَاسِمِ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ عُرْوَةُ بْنُ الزُّبَيْرِ لِعَائِشَةَ أَلَمْ تَرَيْنَ إِلَى فُلاَنَةَ بِنْتِ الْحَكَمِ طَلَّقَهَا زَوْجُهَا الْبَتَّةَ فَخَرَجَتْ. فَقَالَتْ بِئْسَ مَا صَنَعَتْ. قَالَ أَلَمْ تَسْمَعِي فِي قَوْلِ فَاطِمَةَ قَالَتْ أَمَا إِنَّهُ لَيْسَ لَهَا خَيْرٌ فِي ذِكْرِ هَذَا الْحَدِيثِ. وَزَادَ ابْنُ أَبِي الزِّنَادِ عَنْ هِشَامٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَابَتْ عَائِشَةُ أَشَدَّ الْعَيْبِ وَقَالَتْ إِنَّ فَاطِمَةَ كَانَتْ فِي مَكَانٍ وَحِشٍ فَخِيفَ عَلَى نَاحِيَتِهَا، فَلِذَلِكَ أَرْخَصَ لَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم.
Амр ибн Аббос, Ибн Маҳдийдан, у Суфёндан, у Абдураҳмон ибнул Қосимдан, у отасидан ривоят қилади: Урва ибн Зубайр Оишага: Фалончи бинти Ҳакамни кўрмадингми? Эри уни қатъий (уч талоқ билан) талоқ қилди, у эса (уйдан) чиқиб кетди, деди. У: У ёмон (иш) қилди, деди. (Урва): Фотиманинг сўзини эшитмадингми? деди. У: У (Фотима)га бу ҳадисни зикр қилишда хайр йўқ, деди. Ибн Абуз Зинод Ҳишомдан, у отасидан (қўшди): Оиша жуда қаттиқ айблади ва: Фотима ваҳшатли (хилват, хавфли) жойда эди, унинг томонидан (хавфсизлиги учун) қўрқилди, шу сабабли Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга рухсат бердилар (уйдан чиқишига), деди.