حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ دَاوُدَ، حَدَّثَنَا ابْنُ وَهْبٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ أَبِي الزِّنَادِ، عَنْ هِشَامِ بْنِ عُرْوَةَ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ لَقَدْ عَابَتْ ذَلِكَ عَائِشَةُ - رضى الله عنها - أَشَدَّ الْعَيْبِ يَعْنِي حَدِيثَ فَاطِمَةَ بِنْتِ قَيْسٍ وَقَالَتْ إِنَّ فَاطِمَةَ كَانَتْ فِي مَكَانٍ وَحْشٍ فَخِيفَ عَلَى نَاحِيَتِهَا فَلِذَلِكَ رَخَّصَ لَهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم .
Бизга Сулаймон ибн Довуд ривоят қилди, бизга Ибн Ваҳб ривоят қилди, бизга Абдурраҳмон ибн Абуз-Зинод Ҳишом ибн Урвадан, у отасидан ривоят қилди. У айтди: Оиша розияллаҳу анҳо буни - яъни Фотима бинти Қайснинг ҳадисини - қаттиқ айблади ва: ‹Албатта Фотима ваҳимали (хавфли) бир жойда эди, унинг атрофи учун хавфсирашилди, шунинг учун Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам унга рухсат бердилар› деди.