حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ رَأَى النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عَلَى عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ عَوْفٍ أَثَرَ صُفْرَةٍ فَقَالَ " مَهْيَمْ ". أَوْ " مَهْ ". قَالَ تَزَوَّجْتُ امْرَأَةً عَلَى وَزْنِ نَوَاةٍ مِنْ ذَهَبٍ. فَقَالَ " بَارَكَ اللَّهُ لَكَ أَوْلِمْ وَلَوْ بِشَاةٍ ".
Мусаддад, Ҳаммод ибн Зайддан, у Собитдан, у Анасдан (розияллаҳу анҳу) ривоят қилади: У: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Абдураҳмон ибн Авфнинг устида сариқлик (атир) изини кўрдилар ва: «Бу нима?» — ёки: «Бас (нима бу)?» дедилар. У: Мен бир аёлга олтиндан бир данак (нуват) оғирлигида (маҳр) билан уйландим, деди. У: «Аллаҳ сенга барака берсин, валима (тўй оши) бер — бир қўй(бўлса) ҳам» дедилар.