حَدَّثَنَا حَامِدُ بْنُ عُمَرَ الْبَكْرَاوِيُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَاحِدِ، - يَعْنِي ابْنَ زِيَادٍ - عَنْ عَاصِمٍ، عَنْ أَبِي نَضْرَةَ، قَالَ كُنْتُ عِنْدَ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ فَأَتَاهُ آتٍ فَقَالَ ابْنُ عَبَّاسٍ وَابْنُ الزُّبَيْرِ اخْتَلَفَا فِي الْمُتْعَتَيْنِ فَقَالَ جَابِرٌ فَعَلْنَاهُمَا مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ثُمَّ نَهَانَا عَنْهُمَا عُمَرُ فَلَمْ نَعُدْ لَهُمَا .
Бизга Ҳомид ибн Умар ал-Бакровий ривоят қилди, бизга Абдул-Воҳид — яъни ибн Зиёд — Осимдан, у Абу Назрадан ривоят қилди, у деди: Мен Жобир ибн Абдуллаҳнинг олдида эдим, шунда унга бир келувчи келиб: «Ибн Аббос ва Ибн аз-Зубайр икки мутъа ҳақида ихтилоф қилдилар» деди. Жобир: «Биз уларнинг иккаласини Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан қилдик, сўнг Умар бизни улардан қайтарди, биз уларга қайтмадик» деди.