حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ بْنِ قَعْنَبٍ، حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ، - يَعْنِي ابْنَ بِلاَلٍ - عَنْ يَحْيَى بْنِ سَعِيدٍ، عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ يَحْيَى، عَنْ عَمِّهِ، وَاسِعِ بْنِ حَبَّانَ، قَالَ كُنْتُ أُصَلِّي فِي الْمَسْجِدِ وَعَبْدُ اللَّهِ بْنُ عُمَرَ مُسْنِدٌ ظَهْرَهُ إِلَى الْقِبْلَةِ فَلَمَّا قَضَيْتُ صَلاَتِي انْصَرَفْتُ إِلَيْهِ مِنْ شِقِّي فَقَالَ عَبْدُ اللَّهِ يَقُولُ نَاسٌ إِذَا قَعَدْتَ لِلْحَاجَةِ تَكُونُ لَكَ فَلاَ تَقْعُدْ مُسْتَقْبِلَ الْقِبْلَةِ وَلاَ بَيْتِ الْمَقْدِسِ - قَالَ عَبْدُ اللَّهِ - وَلَقَدْ رَقِيتُ عَلَى ظَهْرِ بَيْتٍ فَرَأَيْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَاعِدًا عَلَى لَبِنَتَيْنِ مُسْتَقْبِلاً بَيْتَ الْمَقْدِسِ لِحَاجَتِهِ .
Восиъ ибн Ҳаббан айтди: Мен масжидда намоз ўқияптган эдим, Абдуллаҳ ибн Умар эса орқасини қиблага суяб (ўтирган) эди. Мен намозимни тугатганимда, унга ўз томонимдан ўгрилдим. Абдуллаҳ: "Баъзи одамлар: ‹Ўз ҳожатинг учун ўтирганингда қиблага юзланма ва Байтул-Мақдисга (ҳам) юзланма› дейдилар; (лекин) мен бир уй устига чиқдим ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни — икки ғишт устида, Байтул-Мақдисга юзланган ҳолда, ўз ҳожати учун (ўтирган ҳолда) — кўрдим" деди.