أَخْبَرَنِي هِلاَلُ بْنُ الْعَلاَءِ بْنِ هِلاَلٍ، قَالَ حَدَّثَنَا حُسَيْنُ بْنُ عَيَّاشٍ، قَالَ حَدَّثَنَا زُهَيْرٌ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو إِسْحَاقَ، عَنِ الْبَرَاءِ بْنِ عَازِبٍ، أَنَّ أَحَدَهُمْ، كَانَ إِذَا نَامَ قَبْلَ أَنْ يَتَعَشَّى لَمْ يَحِلَّ لَهُ أَنْ يَأْكُلَ شَيْئًا وَلاَ يَشْرَبَ لَيْلَتَهُ وَيَوْمَهُ مِنَ الْغَدِ حَتَّى تَغْرُبَ الشَّمْسُ حَتَّى نَزَلَتْ هَذِهِ الآيَةُ { وَكُلُوا وَاشْرَبُوا } إِلَى { الْخَيْطِ الأَسْوَدِ } قَالَ وَنَزَلَتْ فِي أَبِي قَيْسِ بْنِ عَمْرٍو أَتَى أَهْلَهُ وَهُوَ صَائِمٌ بَعْدَ الْمَغْرِبِ فَقَالَ هَلْ مِنْ شَىْءٍ فَقَالَتِ امْرَأَتُهُ مَا عِنْدَنَا شَىْءٌ وَلَكِنْ أَخْرُجُ أَلْتَمِسُ لَكَ عَشَاءً . فَخَرَجَتْ وَوَضَعَ رَأْسَهُ فَنَامَ فَرَجَعَتْ إِلَيْهِ فَوَجَدَتْهُ نَائِمًا وَأَيْقَظَتْهُ فَلَمْ يَطْعَمْ شَيْئًا وَبَاتَ وَأَصْبَحَ صَائِمًا حَتَّى انْتَصَفَ النَّهَارُ فَغُشِيَ عَلَيْهِ وَذَلِكَ قَبْلَ أَنْ تَنْزِلَ هَذِهِ الآيَةُ فَأَنْزَلَ اللَّهُ فِيهِ .
Менга Ҳилол ибн ал-Ало ибн Ҳилол хабар берди, у деди: бизга Ҳусайн ибн Айёш ривоят қилди, у деди: бизга Зуҳайр ривоят қилди, у деди: бизга Абу Ишоқ ал-Баро ибн Озибдан ривоят қилдики, улардан бири кечки овқат ейишдан олдин ухлаб қолса, ўша кечаси ва эртанги кундузи қуёш ботгунга қадар унга бирор нарса ейиш ва ичиш ҳалол бўлмас эди — токи бу оят нозил бўлгунча: «...Еб-ичинглар...» (деб бошланиб) «...қора ипдан (ажралиб тургунча)» (дегунгача) (Бақара сураси, 187). У деди: бу (оят) Абу Қайс ибн Амр ҳақида нозил бўлди: у рўзадор ҳолида шом (оқшом) намозидан кейин аҳли ҳузурига келди ва: «Егулик бирор нарса борми?» деди. Хотини: «Бизда ҳеч нарса йўқ, лекин чиқиб сенга кечки овқат излаб келаман,» деди. Сўнг у (хотини) чиқиб кетди, у (Абу Қайс) эса бошини қўйиб ухлаб қолди. Хотини қайтиб келиб, уни ухлаб ётганини кўрди ва уни уйғотди, аммо у ҳеч нарса емади. У кечасини (оч) ўтказди ва рўзадор ҳолида тонгни қаршилади — токи кун ярмига етганда ҳушидан кетди. Бу эса шу оят нозил бўлишидан олдин эди. Бас, Аллаҳ у ҳақида (оят) нозил қилди.