أَخْبَرَنَا عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ سَعِيدٍ، وَقُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، وَاللَّفْظُ، لَهُ قَالاَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ سَالِمٍ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّهُ سَمِعَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عُمَرَ مَرَّةً وَهُوَ يَقُولُ وَأَبِي وَأَبِي . فَقَالَ " إِنَّ اللَّهَ يَنْهَاكُمْ أَنْ تَحْلِفُوا بِآبَائِكُمْ " . فَوَاللَّهِ مَا حَلَفْتُ بِهَا بَعْدُ ذَاكِرًا وَلاَ آثِرًا .
Бизга Убайдуллаҳ ибн Саид ва Қутайба ибн Саид хабар бердилар — лафз уникидир — улар дедилар: бизга Суфён ривоят қилди, аз-Зуҳрийдан, у Солимдан, у отасидан (ривоят қилдики), у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир марта Умарни эшитдилар, у: Отамга (қасам), отамга (қасам), дер эди. Шунда у: «Албатта, Аллаҳ сизларни оталарингиз билан қасам ичишингиздан қайтаради,» дедилар. Аллаҳга қасам, мен шундан кейин уни (отам билан қасамни) на ўзимча айтиб, на бошқадан нақл қилиб, қасам ичмадим.