أَخْبَرَنِي إِبْرَاهِيمُ بْنُ يُونُسَ بْنِ مُحَمَّدٍ، حَرَمِيٌّ - هُوَ لَقَبُهُ - قَالَ حَدَّثَنَا أَبِي قَالَ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ سَلَمَةَ، عَنْ ثَابِتٍ، عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَتْ لَهُ أَمَةٌ يَطَؤُهَا فَلَمْ تَزَلْ بِهِ عَائِشَةُ وَحَفْصَةُ حَتَّى حَرَّمَهَا عَلَى نَفْسِهِ فَأَنْزَلَ اللَّهُ عَزَّ وَجَلَّ { يَا أَيُّهَا النَّبِيُّ لِمَ تُحَرِّمُ مَا أَحَلَّ اللَّهُ لَكَ } إِلَى آخِرِ الآيَةِ .
Менга Иброҳим ибн Юнус ибн Муҳаммад — Ҳарамий, бу унинг лақаби — хабар берди, у деди: бизга отам ривоят қилди, у деди: бизга Ҳаммод ибн Салама ривоят қилди, Собитдан, у Анасдан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг бир чўриси бор эди, у билан яқинлик қилар эдилар. Оиша ва Ҳафса У зотни қўймай, охири уни ўзига ҳаром қилиб қўйдилар. Шунда Аллаҳ азза ва жалла: «Эй Набий, Аллаҳ сенга ҳалол қилган нарсани нега ҳаром қиласан» — оятнинг охиригача — (деб) нозил қилди.