أَخْبَرَنَا قُتَيْبَةُ، قَالَ حَدَّثَنَا يَعْقُوبُ، - وَهُوَ ابْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ - عَنْ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ سَهْلِ بْنِ سَعْدٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَلَغَهُ أَنَّ بَنِي عَمْرِو بْنِ عَوْفٍ كَانَ بَيْنَهُمْ شَىْءٌ فَخَرَجَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لِيُصْلِحَ بَيْنَهُمْ فِي أُنَاسٍ مَعَهُ فَحُبِسَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَحَانَتِ الأُولَى فَجَاءَ بِلاَلٌ إِلَى أَبِي بَكْرٍ فَقَالَ يَا أَبَا بَكْرٍ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَدْ حُبِسَ وَقَدْ حَانَتِ الصَّلاَةُ فَهَلْ لَكَ أَنْ تَؤُمَّ النَّاسَ قَالَ نَعَمْ إِنْ شِئْتَ . فَأَقَامَ بِلاَلٌ وَتَقَدَّمَ أَبُو بَكْرٍ فَكَبَّرَ بِالنَّاسِ وَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَمْشِي فِي الصُّفُوفِ حَتَّى قَامَ فِي الصَّفِّ وَأَخَذَ النَّاسُ فِي التَّصْفِيقِ وَكَانَ أَبُو بَكْرٍ لاَ يَلْتَفِتُ فِي صَلاَتِهِ فَلَمَّا أَكْثَرَ النَّاسُ الْتَفَتَ فَإِذَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَشَارَ إِلَيْهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَأْمُرُهُ أَنْ يُصَلِّيَ فَرَفَعَ أَبُو بَكْرٍ يَدَيْهِ فَحَمِدَ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ وَرَجَعَ الْقَهْقَرَى وَرَاءَهُ حَتَّى قَامَ فِي الصَّفِّ فَتَقَدَّمَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَصَلَّى بِالنَّاسِ فَلَمَّا فَرَغَ أَقْبَلَ عَلَى النَّاسِ فَقَالَ " يَا أَيُّهَا النَّاسُ مَا لَكُمْ حِينَ نَابَكُمْ شَىْءٌ فِي الصَّلاَةِ أَخَذْتُمْ فِي التَّصْفِيقِ إِنَّمَا التَّصْفِيقُ لِلنِّسَاءِ مَنْ نَابَهُ شَىْءٌ فِي صَلاَتِهِ فَلْيَقُلْ سُبْحَانَ اللَّهِ فَإِنَّهُ لاَ يَسْمَعُهُ أَحَدٌ حِينَ يَقُولُ سُبْحَانَ اللَّهِ إِلاَّ الْتَفَتَ إِلَيْهِ يَا أَبَا بَكْرٍ مَا مَنَعَكَ أَنْ تُصَلِّيَ لِلنَّاسِ حِينَ أَشَرْتُ إِلَيْكَ " . قَالَ أَبُو بَكْرٍ مَا كَانَ يَنْبَغِي لاِبْنِ أَبِي قُحَافَةَ أَنْ يُصَلِّيَ بَيْنَ يَدَىْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم .
Бизга Қутайба хабар бериб, деди: бизга Яъқуб — у Ибн Абдурраҳмон — ривоят қилди, у Абу Ҳозимдан, у Саҳл ибн Саъддан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га Бану Амр ибн Авф ўртасида бир нарса (зиддият) борлиги етиб келди. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) улар билан бирга бўлган бир неча киши билан уларнинг орасини ислоҳ қилиш учун чиқдилар. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) у ерда ушланиб қолдилар, пешин (намози) вақти келди. Билол Абу Бакрнинг олдига келиб: «Эй Абу Бакр, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ушланиб қолдилар, намоз вақти эса келди, одамларга имом бўлиб (намоз ўқиб) берасизми?» деди. У: «Ҳа, агар хоҳласанг,» деди. Шунда Билол иқомат айтди, Абу Бакр олдинга ўтиб, одамларга такбир айтди (намоз бошлади). Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сафлар орасидан юриб келиб, сафда турдилар. Одамлар (Расулуллаҳнинг келганларини билдириш учун) қарсак чала бошладилар. Абу Бакр намозида (атрофга) ўгирилмас эди, лекин одамлар кўп (қарсак чалишганда) ўгирилди ва бирдан Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни кўрди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга (намозни) давом эттиришни буюриб, ишора қилдилар. Шунда Абу Бакр қўлларини кўтариб, Азиз ва Жалил Аллаҳга ҳамд айтди ва орқасига — орқага тисарилиб — сафга қайтди. Сўнгра Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) олдинга ўтиб, одамларга (имом бўлиб) намоз ўқидилар. Намоздан бўшаганларида, одамларга юзланиб: «Эй одамлар, намозда сизга бир нарса юз берганда, нега қарсак чала бошладингиз? Қарсак чалиш фақат аёллар учундир. Кимга намозида бир нарса юз берса, «Субҳаналлаҳ,» десин. Зеро, у «Субҳаналлаҳ,» деганда, уни эшитган киши албатта унга (эътибор билан) ўгирилади. Эй Абу Бакр, мен сенга ишора қилганимда, одамларга (имом бўлиб) намоз ўқишдан сени нима тўсди?» дедилар. Абу Бакр: «Абу Қуҳофанинг ўғлига Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдида (имом бўлиб) намоз ўқиши лойиқ эмасди,» деди.