حَدَّثَنِي يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، قَالَ قَرَأْتُ عَلَى مَالِكٍ عَنْ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ سَهْلِ بْنِ سَعْدٍ السَّاعِدِيِّ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ذَهَبَ إِلَى بَنِي عَمْرِو بْنِ عَوْفٍ لِيُصْلِحَ بَيْنَهُمْ فَحَانَتِ الصَّلاَةُ فَجَاءَ الْمُؤَذِّنُ إِلَى أَبِي بَكْرٍ فَقَالَ أَتُصَلِّي بِالنَّاسِ فَأُقِيمُ قَالَ نَعَمْ . قَالَ فَصَلَّى أَبُو بَكْرٍ فَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَالنَّاسُ فِي الصَّلاَةِ فَتَخَلَّصَ حَتَّى وَقَفَ فِي الصَّفِّ فَصَفَّقَ النَّاسُ - وَكَانَ أَبُو بَكْرٍ لاَ يَلْتَفِتُ فِي الصَّلاَةِ - فَلَمَّا أَكْثَرَ النَّاسُ التَّصْفِيقَ الْتَفَتَ فَرَأَى رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَشَارَ إِلَيْهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنِ امْكُثْ مَكَانَكَ فَرَفَعَ أَبُو بَكْرٍ يَدَيْهِ فَحَمِدَ اللَّهَ عَزَّ وَجَلَّ عَلَى مَا أَمَرَهُ بِهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ ذَلِكَ ثُمَّ اسْتَأْخَرَ أَبُو بَكْرٍ حَتَّى اسْتَوَى فِي الصَّفِّ وَتَقَدَّمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَصَلَّى ثُمَّ انْصَرَفَ فَقَالَ " يَا أَبَا بَكْرٍ مَا مَنَعَكَ أَنْ تَثْبُتَ إِذْ أَمَرْتُكَ " . قَالَ أَبُو بَكْرٍ مَا كَانَ لاِبْنِ أَبِي قُحَافَةَ أَنْ يُصَلِّيَ بَيْنَ يَدَىْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " مَا لِي رَأَيْتُكُمْ أَكْثَرْتُمُ التَّصْفِيقَ مَنْ نَابَهُ شَىْءٌ فِي صَلاَتِهِ فَلْيُسَبِّحْ فَإِنَّهُ إِذَا سَبَّحَ الْتُفِتَ إِلَيْهِ وَإِنَّمَا التَّصْفِيحُ لِلنِّسَاءِ " .
Саҳл ибн Саъд ас-Соидий (ривоят қилди): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Бани Амр ибн Авфнинг олдига — улар орасини ислоҳ қилиш учун — борди; намоз (вақти) етди; муаззин Абу Бакрнинг олдига келиб: "Одамларга намоз ўқиясанми? Мен иқомат айтайми?" деди. У: "Ҳа" деди. (Равий:) Абу Бакр намоз ўқиди; (шу пайт) Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келди — одамлар намозда эдилар; у (сафлар орасини) ёриб ўтди — то сафда тўхтаганигача. Одамлар қарсак чалдилар; Абу Бакр намозда (атрофга) ўгрилмас эди; одамлар қарсак кўпайтирганида, у ўгрилди ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни кўрди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга — жойингда тур — деб ишора қилди. Абу Бакр қўлларини кўтарди ва Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга буюрган шу (иш) учун Аллаҳга — азза ва жалла — ҳамд айтди, кейин Абу Бакр орқага чекинди — то сафда тенглашгунча; Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) олдинга ўтди ва намоз ўқиди. Кейин (намоздан) чиқиб: "Эй Абу Бакр, сенга буюрганимда жойингда туришдан сени нима тўсди?" деди. Абу Бакр: "Ибн Абу Қуҳофага Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдида (имом бўлиб) намоз ўқиш лойиқ эмас (эди)" деди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Менга нима бўлди — сизларни қарсакни кўпайтирган ҳолда кўрдим? Кимнинг намозида бир нарса юз берса — тасбеҳ (Субҳаналлаҳ) айтсин; чунки у тасбеҳ айтганида, унга ўгрилинади (эътибор берилади); қарсак эса фақат аёллар учундир" деди.