حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ سَهْلٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ خَرَجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يُصْلِحُ بَيْنَ بَنِي عَمْرِو بْنِ عَوْفٍ، وَحَانَتِ الصَّلاَةُ، فَجَاءَ بِلاَلٌ أَبَا بَكْرٍ ـ رضى الله عنهما ـ فَقَالَ حُبِسَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَتَؤُمُّ النَّاسَ قَالَ نَعَمْ إِنْ شِئْتُمْ. فَأَقَامَ بِلاَلٌ الصَّلاَةَ، فَتَقَدَّمَ أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ فَصَلَّى، فَجَاءَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم يَمْشِي فِي الصُّفُوفِ يَشُقُّهَا شَقًّا حَتَّى قَامَ فِي الصَّفِّ الأَوَّلِ، فَأَخَذَ النَّاسُ بِالتَّصْفِيحِ. قَالَ سَهْلٌ هَلْ تَدْرُونَ مَا التَّصْفِيحُ هُوَ التَّصْفِيقُ. وَكَانَ أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ لاَ يَلْتَفِتُ فِي صَلاَتِهِ، فَلَمَّا أَكْثَرُوا الْتَفَتَ فَإِذَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فِي الصَّفِّ، فَأَشَارَ إِلَيْهِ مَكَانَكَ. فَرَفَعَ أَبُو بَكْرٍ يَدَيْهِ، فَحَمِدَ اللَّهَ، ثُمَّ رَجَعَ الْقَهْقَرَى وَرَاءَهُ وَتَقَدَّمَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَصَلَّى.
Абдуллаҳ ибн Маслама бизга айтди: Абдулазиз ибн Абу Ҳозим бизга айтди, отасидан, у Саҳл розияллаҳу анҳудан: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам Бану Амр ибн Авфнинг орасини ислоҳ қилишга чиқдилар, намоз вақти бўлди. Билол Абу Бакр розияллаҳу анҳуманинг (олдига) келиб: ‹Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам ушланиб қолдилар, одамларга имом бўласизми?› деди. У: ‹Ҳа, истасангиз› деди. Билол намозга иқомат айтди, Абу Бакр розияллаҳу анҳу олдинга ўтиб намоз ўқиди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам сафларни ёриб ўтиб келдилар, ҳатто биринчи сафда турдилар. Одамлар тасфиҳ (чапак) чала бошлади. Саҳл деди: Тасфиҳ нималигини биласизми? У — чапак (чалиш)дир. Абу Бакр розияллаҳу анҳу намозида (атрофга) ўгирилмас эди. Улар (чапакни) кўпайтирганда, у ўгирилди, қараса Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам сафда (турибдилар). У зот унга: ‹Жойингда (тур)› деб ишора қилдилар. Абу Бакр қўлларини кўтариб Аллаҳга ҳамд айтди, сўнг орқага тисариб чекинди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам олдинга ўтиб намоз ўқидилар.