حَدَّثَنَا إِبْرَاهِيمُ بْنُ مُوسَى، أَخْبَرَنَا عِيسَى ـ هُوَ ابْنُ يُونُسَ ـ عَنْ إِسْمَاعِيلَ، عَنِ الْحَارِثِ بْنِ شُبَيْلٍ، عَنْ أَبِي عَمْرٍو الشَّيْبَانِيِّ، قَالَ قَالَ لِي زَيْدُ بْنُ أَرْقَمَ إِنْ كُنَّا لَنَتَكَلَّمُ فِي الصَّلاَةِ عَلَى عَهْدِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، يُكَلِّمُ أَحَدُنَا صَاحِبَهُ بِحَاجَتِهِ حَتَّى نَزَلَتْ {حَافِظُوا عَلَى الصَّلَوَاتِ} الآيَةَ، فَأُمِرْنَا بِالسُّكُوتِ.
Иброҳим ибн Мусо бизга айтди: Исо — у Ибн Юнус — бизга хабар берди, Исмоилдан, у Ҳорис ибн Шубайлдан, у Абу Амр Шайбонийдан: У деди: Менга Зайд ибн Арқам айтди: Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам замонида намозда гаплашар эдик, биримиз шеригига ҳожатини гапирар эди, ҳатто: «Намозларга риоя қилинглар» (ояти) нозил бўлди. Шунда биз жим туришга буюрилдик.