حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ يُونُسَ، حَدَّثَنَا زَائِدَةُ، حَدَّثَنَا مُوسَى بْنُ أَبِي عَائِشَةَ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، قَالَ دَخَلْتُ عَلَى عَائِشَةَ فَقُلْتُ لَهَا أَلاَ تُحَدِّثِينِي عَنْ مَرَضِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَتْ بَلَى ثَقُلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " أَصَلَّى النَّاسُ " . قُلْنَا لاَ وَهُمْ يَنْتَظِرُونَكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ . قَالَ " ضَعُوا لِي مَاءً فِي الْمِخْضَبِ " . فَفَعَلْنَا فَاغْتَسَلَ ثُمَّ ذَهَبَ لِيَنُوءَ فَأُغْمِيَ عَلَيْهِ ثُمَّ أَفَاقَ فَقَالَ " أَصَلَّى النَّاسُ " . قُلْنَا لاَ وَهُمْ يَنْتَظِرُونَكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ . فَقَالَ " ضَعُوا لِي مَاءً فِي الْمِخْضَبِ " . فَفَعَلْنَا فَاغْتَسَلَ ثُمَّ ذَهَبَ لِيَنُوءَ فَأُغْمِيَ عَلَيْهِ ثُمَّ أَفَاقَ فَقَالَ " أَصَلَّى النَّاسُ " . قُلْنَا لاَ وَهُمْ يَنْتَظِرُونَكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ . فَقَالَ " ضَعُوا لِي مَاءً فِي الْمِخْضَبِ " . فَفَعَلْنَا فَاغْتَسَلَ ثُمَّ ذَهَبَ لِيَنُوءَ فَأُغْمِيَ عَلَيْهِ ثُمَّ أَفَاقَ فَقَالَ " أَصَلَّى النَّاسُ " . فَقُلْنَا لاَ وَهُمْ يَنْتَظِرُونَكَ يَا رَسُولَ اللَّهِ . قَالَتْ وَالنَّاسُ عُكُوفٌ فِي الْمَسْجِدِ يَنْتَظِرُونَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم لِصَلاَةِ الْعِشَاءِ الآخِرَةِ - قَالَتْ - فَأَرْسَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى أَبِي بَكْرٍ أَنْ يُصَلِّيَ بِالنَّاسِ فَأَتَاهُ الرَّسُولُ فَقَالَ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَأْمُرُكَ أَنْ تُصَلِّيَ بِالنَّاسِ . فَقَالَ أَبُو بَكْرٍ وَكَانَ رَجُلاً رَقِيقًا يَا عُمَرُ صَلِّ بِالنَّاسِ . قَالَ فَقَالَ عُمَرُ أَنْتَ أَحَقُّ بِذَلِكَ . قَالَتْ فَصَلَّى بِهِمْ أَبُو بَكْرٍ تِلْكَ الأَيَّامَ ثُمَّ إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَجَدَ مِنْ نَفْسِهِ خِفَّةً فَخَرَجَ بَيْنَ رَجُلَيْنِ أَحَدُهُمَا الْعَبَّاسُ لِصَلاَةِ الظُّهْرِ وَأَبُو بَكْرٍ يُصَلِّي بِالنَّاسِ فَلَمَّا رَآهُ أَبُو بَكْرٍ ذَهَبَ لِيَتَأَخَّرَ فَأَوْمَأَ إِلَيْهِ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم أَنْ لاَ يَتَأَخَّرَ وَقَالَ لَهُمَا " أَجْلِسَانِي إِلَى جَنْبِهِ " . فَأَجْلَسَاهُ إِلَى جَنْبِ أَبِي بَكْرٍ وَكَانَ أَبُو بَكْرٍ يُصَلِّي وَهُوَ قَائِمٌ بِصَلاَةِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَالنَّاسُ يُصَلُّونَ بِصَلاَةِ أَبِي بَكْرٍ وَالنَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم قَاعِدٌ . قَالَ عُبَيْدُ اللَّهِ فَدَخَلْتُ عَلَى عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عَبَّاسٍ فَقُلْتُ لَهُ أَلاَ أَعْرِضُ عَلَيْكَ مَا حَدَّثَتْنِي عَائِشَةُ عَنْ مَرَضِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ هَاتِ . فَعَرَضْتُ حَدِيثَهَا عَلَيْهِ فَمَا أَنْكَرَ مِنْهُ شِيْئًا غَيْرَ أَنَّهُ قَالَ أَسَمَّتْ لَكَ الرَّجُلَ الَّذِي كَانَ مَعَ الْعَبَّاسِ قُلْتُ لاَ . قَالَ هُوَ عَلِيٌّ .
Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ айтди: Мен Оишанинг олдига кириб, унга: "Менга Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг касаллиги ҳақида ривоят қилмайсанми?" дедим. У: "Ҳа; Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) (касаллики) оғирлашди ва: ‹Одамлар намоз ўқидими?› деди. Биз: ‹Йўқ, улар сени кутяпти, эй Расулуллаҳ› дедик. У: ‹Менга тоғорага сув қўйинглар› деди. Биз қилдик; у ғусл қилди, кейин (туришга) қўзғалди, лекин беҳуш бўлиб қолди; кейин ўзига келди ва: ‹Одамлар намоз ўқидими?› деди. Биз: ‹Йўқ, улар сени кутяпти, эй Расулуллаҳ› дедик. У: ‹Менга тоғорага сув қўйинглар› деди. Биз қилдик; у ғусл қилди, кейин (туришга) қўзғалди, лекин беҳуш бўлиб қолди; кейин ўзига келди ва: ‹Одамлар намоз ўқидими?› деди. Биз: ‹Йўқ, улар сени кутяпти, эй Расулуллаҳ› дедик. У: ‹Менга тоғорага сув қўйинглар› деди. Биз қилдик; у ғусл қилди, кейин қўзғалди, лекин беҳуш бўлиб қолди; кейин ўзига келди ва: ‹Одамлар намоз ўқидими?› деди. Биз: ‹Йўқ, улар сени кутяпти, эй Расулуллаҳ› дедик" деди. (Оиша:) Одамлар масжидда — хуфтон намози учун Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни кутиб — тўпланган эдилар. (Оиша:) Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Абу Бакрга — одамларга намоз ўқисин деб — (одам) юборди. Элчи унга келиб: "Албатта Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сенга — одамларга намоз ўқишни — буюряпти" деди. Абу Бакр — у юмшоқ (кўнгилчан) киши эди — : "Эй Умар, одамларга намоз ўқи" деди. Умар: "Сен бунга ҳақлироқсан" деди. (Оиша:) Бас Абу Бакр ўша кунларда уларга намоз ўқиди. Кейин Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўзида бир енгиллик сезди ва икки киши орасида — улардан бири Аббос — пешин намози учун чиқди — Абу Бакр эса одамларга намоз ўқияпти. Абу Бакр уни кўрганида орқага чекинмоқчи бўлди; Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга — чекинмасликни — ишора қилди ва улар икковига: "Мени унинг ёнига ўтқазинглар" деди. Улар уни Абу Бакрнинг ёнига ўтқаздилар. Абу Бакр тик туриб, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг намозига (эргашиб) ўқир, одамлар эса Абу Бакрнинг намозига (эргашиб) ўқир эдилар — Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўтирган (ҳолда). Убайдуллаҳ: Мен Абдуллаҳ ибн Аббоснинг олдига кириб, унга: "Оиша менга Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг касаллиги ҳақида ривоят қилган нарсани сенга кўрсатайми (сўзлайми)?" дедим. У: "Келтир" деди. Мен унинг ҳадисини унга сўзладим; у ундан ҳеч нарсани инкор қилмади — фақат: "Аббос билан бирга бўлган кишини сенга номлаб (айтиб) бердими?" деди. Мен: "Йўқ" дедим. У: "У — Алий" деди.