حَدَّثَنَا أَبُو بَكْرِ بْنُ أَبِي شَيْبَةَ، حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، وَوَكِيعٌ، ح وَحَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، - وَاللَّفْظُ لَهُ - قَالَ أَخْبَرَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ، عَنِ الأَعْمَشِ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ، عَنِ الأَسْوَدِ، عَنْ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا ثَقُلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم جَاءَ بِلاَلٌ يُؤْذِنُهُ بِالصَّلاَةِ فَقَالَ " مُرُوا أَبَا بَكْرٍ فَلْيُصَلِّ بِالنَّاسِ " . قَالَتْ فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ أَبَا بَكْرٍ رَجُلٌ أَسِيفٌ إِنَّهُ مَتَى يَقُمْ مَقَامَكَ لاَ يُسْمِعِ النَّاسَ فَلَوْ أَمَرْتَ عُمَرَ . فَقَالَ " مُرُوا أَبَا بَكْرٍ فَلْيُصَلِّ بِالنَّاسِ " . قَالَتْ فَقُلْتُ لِحَفْصَةَ قُولِي لَهُ إِنَّ أَبَا بَكْرٍ رَجُلٌ أَسِيفٌ وَإِنَّهُ مَتَى يَقُمْ مَقَامَكَ لاَ يُسْمِعِ النَّاسَ فَلَوْ أَمَرْتَ عُمَرَ . فَقَالَتْ لَهُ . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " إِنَّكُنَّ لأَنْتُنَّ صَوَاحِبُ يُوسُفَ . مُرُوا أَبَا بَكْرٍ فَلْيُصَلِّ بِالنَّاسِ " . قَالَتْ فَأَمَرُوا أَبَا بَكْرٍ يُصَلِّي بِالنَّاسِ - قَالَتْ - فَلَمَّا دَخَلَ فِي الصَّلاَةِ وَجَدَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم مِنْ نَفْسِهِ خِفَّةً فَقَامَ يُهَادَى بَيْنَ رَجُلَيْنِ وَرِجْلاَهُ تَخُطَّانِ فِي الأَرْضِ - قَالَتْ - فَلَمَّا دَخَلَ الْمَسْجِدَ سَمِعَ أَبُو بَكْرٍ حِسَّهُ ذَهَبَ يَتَأَخَّرُ فَأَوْمَأَ إِلَيْهِ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قُمْ مَكَانَكَ . فَجَاءَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم حَتَّى جَلَسَ عَنْ يَسَارِ أَبِي بَكْرٍ - قَالَتْ - فَكَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يُصَلِّي بِالنَّاسِ جَالِسًا وَأَبُو بَكْرٍ قَائِمًا يَقْتَدِي أَبُو بَكْرٍ بِصَلاَةِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَيَقْتَدِي النَّاسُ بِصَلاَةِ أَبِي بَكْرٍ .
Оиша айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) (касаллики) оғирлашганида, Билол унга намозни билдиргани (изн сўрагани) келди. У: "Абу Бакрга буюринг — одамларга намоз ўқисин" деди. (Оиша:) Мен: "Эй Расулуллаҳ, албатта Абу Бакр — қаттиқ қайғурадиган (юмшоқ) киши; қачон сенинг ўрнингда турса — одамларга (овозини) эшиттиролмайди; агар Умарга буюрсанг (яхшироқ эди)" дедим. У: "Абу Бакрга буюринг — одамларга намоз ўқисин" деди. (Оиша:) Мен Ҳафсага: "Унга: ‹Албатта Абу Бакр қаттиқ қайғурадиган киши; қачон сенинг ўрнингда турса — одамларга эшиттиролмайди; агар Умарга буюрсанг› деб айтт" дедим. У унга айтди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Албатта сизлар Юсуфнинг (соҳибалари) аёлларисиз; Абу Бакрга буюринг — одамларга намоз ўқисин" деди. (Оиша:) Улар Абу Бакрга — одамларга намоз ўқишни — буюрдилар. (Оиша:) У намозга кирганида, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўзида бир енгиллик сезди ва икки киши орасида суяниб турди — оёқлари ерда судраляпти. (Оиша:) У масжидга кирганида, Абу Бакр унинг шитир(овоз)ини эшитди ва орқага чекинмоқчи бўлди; Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга — жойингда тур — деб ишора қилди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келиб, Абу Бакрнинг чап томонига ўтирди. (Оиша:) Бас Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) одамларга ўтирган ҳолда намоз ўқир, Абу Бакр эса тик туриб — Абу Бакр Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг намозига иқтидо қилар, одамлар эса Абу Бакрнинг намозига иқтидо қилар — эди.