حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ عَلِيٍّ الْخَلاَّلُ، حَدَّثَنَا أَبُو الْوَلِيدِ، وَعَفَّانُ، وَسُلَيْمَانُ بْنُ حَرْبٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ سَلَمَةَ، عَنْ حُمَيْدٍ، عَنْ أَنَسٍ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم نَهَى عَنْ بَيْعِ الْعِنَبِ حَتَّى يَسْوَدَّ وَعَنْ بَيْعِ الْحَبِّ حَتَّى يَشْتَدَّ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ مَرْفُوعًا إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ حَمَّادِ بْنِ سَلَمَةَ .
Бизга ал-Ҳасан ибн Али ал-Халлол ривоят қилди, у деди: бизга Абул-Валид, Аффон ва Сулаймон ибн Ҳарб ривоят қилдилар, улар деди: бизга Ҳаммод ибн Салама ривоят қилди, Ҳумайддан, у Анас (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) узумни қораймагунча (пишмагунча) сотишдан ва донни қотмагунча сотишдан қайтардилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни Ҳаммод ибн Саламанинг ҳадисидан бошқа (йўл билан) марфуъ (Пайғамбарга етказилган) ҳолда билмаймиз.