حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، قَالَ حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ، عَنِ الْمِسْوَرِ بْنِ مَخْرَمَةَ، قَالَ سَمِعْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ وَهُوَ عَلَى الْمِنْبَرِ " إِنَّ بَنِي هِشَامِ بْنِ الْمُغِيرَةِ اسْتَأْذَنُونِي فِي أَنْ يُنْكِحُوا ابْنَتَهُمْ عَلِيَّ بْنَ أَبِي طَالِبٍ فَلاَ آذَنُ ثُمَّ لاَ آذَنُ ثُمَّ لاَ آذَنُ إِلاَّ أَنْ يُرِيدَ ابْنُ أَبِي طَالِبٍ أَنْ يُطَلِّقَ ابْنَتِي وَيَنْكِحَ ابْنَتَهُمْ فَإِنَّهَا بَضْعَةٌ مِنِّي يَرِيبُنِي مَا رَابَهَا وَيُؤْذِينِي مَا آذَاهَا " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَقَدْ رَوَاهُ عَمْرُو بْنُ دِينَارٍ عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ عَنِ الْمِسْوَرِ بْنِ مَخْرَمَةَ نَحْوَ حَدِيث اللَّيْث .
Бизга Қутайба ривоят қилди, у деди: бизга ал-Лайс ривоят қилди, у ибн Абу Мулайкадан, у ал-Мисвар ибн Махрамадан (ривоят қилдики), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг минбар устида туриб: «Албатта Ҳишом ибн ал-Муғийра ўғиллари мендан қизларини Али ибн Абу Толибга никоҳлаб беришга рухсат сўрашди. Мен рухсат бермайман, кейин ҳам рухсат бермайман, кейин ҳам рухсат бермайман — магар ибн Абу Толиб қизимни талоқ қилиб, уларнинг қизини никоҳламоқчи бўлса (бошқа гап). Чунки у (Фотима) мендан бир бўлакдир; уни шубҳага солган нарса мени шубҳага солади, унга озор берган нарса менга озор беради,» деяётганларини эшитдим. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Бу ҳадисни Амр ибн Динор ҳам ибн Абу Мулайкадан, у ал-Мисвар ибн Махрамадан, ал-Лайс ҳадисига ўхшаш ривоят қилган.