حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا حَمَّادُ بْنُ زَيْدٍ، عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، أَنَّ مُعَاذَ بْنَ جَبَلٍ، كَانَ يُصَلِّي مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم الْمَغْرِبَ ثُمَّ يَرْجِعُ إِلَى قَوْمِهِ فَيَؤُمُّهُمْ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَصْحَابِنَا الشَّافِعِيِّ وَأَحْمَدَ وَإِسْحَاقَ قَالُوا إِذَا أَمَّ الرَّجُلُ الْقَوْمَ فِي الْمَكْتُوبَةِ وَقَدْ كَانَ صَلاَّهَا قَبْلَ ذَلِكَ أَنَّ صَلاَةَ مَنِ ائْتَمَّ بِهِ جَائِزَةٌ . وَاحْتَجُّوا بِحَدِيثِ جَابِرٍ فِي قِصَّةِ مُعَاذٍ وَهُوَ حَدِيثٌ صَحِيحٌ وَقَدْ رُوِيَ مِنْ غَيْرِ وَجْهٍ عَنْ جَابِرٍ . وَرُوِيَ عَنْ أَبِي الدَّرْدَاءِ أَنَّهُ سُئِلَ عَنْ رَجُلٍ دَخَلَ الْمَسْجِدَ وَالْقَوْمُ فِي صَلاَةِ الْعَصْرِ وَهُوَ يَحْسَبُ أَنَّهَا صَلاَةُ الظُّهْرِ فَائْتَمَّ بِهِمْ قَالَ صَلاَتُهُ جَائِزَةٌ . وَقَدْ قَالَ قَوْمٌ مِنْ أَهْلِ الْكُوفَةِ إِذَا ائْتَمَّ قَوْمٌ بِإِمَامٍ وَهُوَ يُصَلِّي الْعَصْرَ وَهُمْ يَحْسَبُونَ أَنَّهَا الظُّهْرُ فَصَلَّى بِهِمْ وَاقْتَدَوْا بِهِ فَإِنَّ صَلاَةَ الْمُقْتَدِي فَاسِدَةٌ إِذِ اخْتَلَفَ نِيَّةُ الإِمَامِ وَنِيَّةُ الْمَأْمُومِ .
Бизга Қутайба ривоят қилди, у деди: бизга Ҳаммод ибн Зайд ривоят қилди, Амр ибн Динордан, у Жобир ибн Абдуллаҳ (розияллаҳу анҳумо)дан (ривоят қилдики), Муоз ибн Жабал Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) билан шом намозини ўқир, сўнг ўз қавмига қайтиб, уларга имомлик қилар эди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Бизнинг ашобимиз — Шофиъий, Аҳмад ва Ишоқнинг ҳузурида амал шу (ҳадис) устидадир. Улар: «Агар киши қавмга фарз намозда имомлик қилса-ю, у (намоз)ни аввал ўқиган бўлса, унга иқтидо қилган кишиларнинг намози жоиздир,» дейишди. Улар Муоз қиссасидаги Жобирнинг ҳадисини далил келтиришди, у саҳиҳ ҳадисдир ва Жобирдан бир неча йўл билан ривоят қилинган. Абуд-Дардодан ривоят қилинишича, ундан: намоздаги қавм аср намозини ўқиётган пайтда масжидга кирган, лекин у пешин намози деб ўйлаб уларга иқтидо қилган киши ҳақида сўралганда, у: «Унинг намози жоиздир,» деди. Куфа аҳлидан бир қавм: «Агар бир қавм аср намозини ўқиётган имомга иқтидо қилса-ю, улар уни пешин деб ўйласа, у уларга (асрни) ўқиса ва улар унга иқтидо қилса, иқтидо қилганларнинг намози фосиддир, чунки имомнинг нияти билан маъмумнинг нияти фарқли бўлди,» дейишди.