حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ السَّلاَمِ بْنُ حَرْبٍ، عَنْ خُصَيْفٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَهَلَّ فِي دُبُرِ الصَّلاَةِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُ أَحَدًا رَوَاهُ غَيْرَ عَبْدِ السَّلاَمِ بْنِ حَرْبٍ . وَهُوَ الَّذِي يَسْتَحِبُّهُ أَهْلُ الْعِلْمِ أَنْ يُحْرِمَ الرَّجُلُ فِي دُبُرِ الصَّلاَةِ .
Бизга Қутайба ибн Саид ривоят қилди: бизга Абдуссалом ибн Ҳарб, Хусайдан, у Саид ибн Жубайрдан, у Ибн Аббос (розияллаҳу анҳумо)дан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) намознинг ортидан (охирида) талбия айтиб эҳром боғладилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир, уни Абдуссалом ибн Ҳарбдан бошқа бирор киши ривоят қилганини билмаймиз. Илм аҳли кишининг намознинг ортидан эҳром боғлашини мустаҳаб (яхши) деб биладиган нарса ҳам шудир.