حَدَّثَنَا أَبُو سَعِيدٍ الأَشَجُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ الأَجْلَحِ، عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ مُسْلِمٍ، عَنْ عَطَاءٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، قَالَ صَلَّى بِنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِمِنًى الظُّهْرَ وَالْعَصْرَ وَالْمَغْرِبَ وَالْعِشَاءَ وَالْفَجْرَ ثُمَّ غَدَا إِلَى عَرَفَاتٍ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَإِسْمَاعِيلُ بْنُ مُسْلِمٍ قَدْ تَكَلَّمُوا فِيهِ مِنْ قِبَلِ حِفْظِهِ .
Бизга Абу Саид ал-Ашажж ривоят қилди, у деди: бизга Абдуллаҳ ибн ал-Ажлаҳ ривоят қилди, у Исмоил ибн Муслимдан, у Атодан, у Ибн Аббос (розияллаҳу анҳумо)дан (ривоят қилдики), у деди: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бизга Минода пешин, аср, шом, хуфтон ва бомдод (намозларини) ўқиб бердилар, сўнг эрталаб Арафотга жўнадилар.» Абу Исо (Термизий) деди: Исмоил ибн Муслим ҳақида унинг ҳифзи (ёдлаш қуввати) томонидан (танқид билан) гапирганлар.