حَدَّثَنَا مُعَاذُ بْنُ فَضَالَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا هِشَامٌ، عَنْ يَحْيَى، عَنْ أَبِي سَلَمَةَ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ لأُقَرِّبَنَّ صَلاَةَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم. فَكَانَ أَبُو هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ يَقْنُتُ فِي الرَّكْعَةِ الآخِرَةِ مِنْ صَلاَةِ الظُّهْرِ وَصَلاَةِ الْعِشَاءِ، وَصَلاَةِ الصُّبْحِ، بَعْدَ مَا يَقُولُ سَمِعَ اللَّهُ لِمَنْ حَمِدَهُ. فَيَدْعُو لِلْمُؤْمِنِينَ وَيَلْعَنُ الْكُفَّارَ.
Муоз ибн Фазола бизга айтди: Ҳишом бизга айтди, Яҳёдан, у Абу Саламадан, у Абу Ҳурайрадан: У деди: ‹Мен сизларга Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг намозини (қанчалик) яқин (қилиб кўрсатаман)›. Абу Ҳурайра розияллаҳу анҳу пешин, хуфтон ва субҳ намозининг охирги ракатида — ‹Самиъаллаҳу лиман ҳамидаҳ› деганидан кейин — қунут қилар, мўминларга дуо қилиб, кофирларга лаънат айтар эди.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ أَبِي الأَسْوَدِ، قَالَ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، عَنْ خَالِدٍ الْحَذَّاءِ، عَنْ أَبِي قِلاَبَةَ، عَنْ أَنَسٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كَانَ الْقُنُوتُ فِي الْمَغْرِبِ وَالْفَجْرِ.
Абдуллаҳ ибн Абул-Асвад бизга айтди: Исмоил бизга айтди, Холид Ҳаззўдан, у Абу Қилобадан, у Анас розияллаҳу анҳудан: У деди: Қунут шомда ва бомдодда (ўқилар) эди.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ نُعَيْمِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ الْمُجْمِرِ، عَنْ عَلِيِّ بْنِ يَحْيَى بْنِ خَلاَّدٍ الزُّرَقِيِّ، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ رِفَاعَةَ بْنِ رَافِعٍ الزُّرَقِيِّ، قَالَ كُنَّا يَوْمًا نُصَلِّي وَرَاءَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَلَمَّا رَفَعَ رَأْسَهُ مِنَ الرَّكْعَةِ قَالَ " سَمِعَ اللَّهُ لِمَنْ حَمِدَهُ ". قَالَ رَجُلٌ وَرَاءَهُ رَبَّنَا وَلَكَ الْحَمْدُ، حَمْدًا كَثِيرًا طَيِّبًا مُبَارَكًا فِيهِ، فَلَمَّا انْصَرَفَ قَالَ " مَنِ الْمُتَكَلِّمُ ". قَالَ أَنَا. قَالَ " رَأَيْتُ بِضْعَةً وَثَلاَثِينَ مَلَكًا يَبْتَدِرُونَهَا، أَيُّهُمْ يَكْتُبُهَا أَوَّلُ ".
Абдуллаҳ ибн Маслама бизга айтди, Моликдан, у Нуъайм ибн Абдуллаҳ Мужмирдан, у Али ибн Яҳё ибн Холлод Зурақийдан, у отасидан, у Рифўа ибн Рофиъ Зурақийдан: У деди: Биз бир куни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ортида намоз ўқиётган эдик. У зот рукудан бошини кўтариб ‹Самиъаллаҳу лиман ҳамидаҳ› деганларида, ортидаги бир киши: ‹Роббана ва лакал-ҳамд, ҳамдан касиран таййибан мубаракан фиҳ (Роббимиз, Сенга ҳамд — кўп, пок, баракали ҳамд бўлсин)›, деди. (Намоздан) қайтганларида: «Гапирган ким?» дедилар. У: ‹Мен›, деди. У зот: «Мен ўттиз неча малоикани кўрдим, улар уни (савобини) қайсиси биринчи бўлиб ёзишга шошилдилар», дедилар.