حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، قَالَ أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنْ نَافِعٍ، وَعَبْدِ اللَّهِ بْنِ دِينَارٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، أَنَّ رَجُلاً، سَأَلَ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم عَنْ صَلاَةِ اللَّيْلِ فَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " صَلاَةُ اللَّيْلِ مَثْنَى مَثْنَى، فَإِذَا خَشِيَ أَحَدُكُمُ الصُّبْحَ صَلَّى رَكْعَةً وَاحِدَةً، تُوتِرُ لَهُ مَا قَدْ صَلَّى ".
Абдуллаҳ ибн Юсуф бизга айтди: Молик бизга хабар берди, Нофиъ ва Абдуллаҳ ибн Динордан, у Ибн Умардан: Бир киши Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламдан кечаси намози ҳақида сўради. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Кечаси намози икки-икки ракатдан. Бирингиз тонг отишидан қўрқса, бир ракат ўқисин, у ўқиган намозини тоқ (витр) қилади», дедилар.
وَعَنْ نَافِعٍ، أَنَّ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عُمَرَ، كَانَ يُسَلِّمُ بَيْنَ الرَّكْعَةِ وَالرَّكْعَتَيْنِ فِي الْوِتْرِ، حَتَّى يَأْمُرَ بِبَعْضِ حَاجَتِهِ.
Нофиъдан: Абдуллаҳ ибн Умар витрда бир ракат билан икки ракат орасида салом берар эди, ҳатто бирор ҳожатини буюрар (гаплашар) эди.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مَسْلَمَةَ، عَنْ مَالِكٍ، عَنْ مَخْرَمَةَ بْنِ سُلَيْمَانَ، عَنْ كُرَيْبٍ، أَنَّ ابْنَ عَبَّاسٍ، أَخْبَرَهُ أَنَّهُ، بَاتَ عِنْدَ مَيْمُونَةَ، وَهْىَ خَالَتُهُ، فَاضْطَجَعْتُ فِي عَرْضِ وِسَادَةٍ، وَاضْطَجَعَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَهْلُهُ فِي طُولِهَا، فَنَامَ حَتَّى انْتَصَفَ اللَّيْلُ أَوْ قَرِيبًا مِنْهُ، فَاسْتَيْقَظَ يَمْسَحُ النَّوْمَ عَنْ وَجْهِهِ، ثُمَّ قَرَأَ عَشْرَ آيَاتٍ مِنْ آلِ عِمْرَانَ، ثُمَّ قَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَى شَنٍّ مُعَلَّقَةٍ، فَتَوَضَّأَ فَأَحْسَنَ الْوُضُوءَ، ثُمَّ قَامَ يُصَلِّي فَصَنَعْتُ مِثْلَهُ فَقُمْتُ إِلَى جَنْبِهِ، فَوَضَعَ يَدَهُ الْيُمْنَى عَلَى رَأْسِي، وَأَخَذَ بِأُذُنِي يَفْتِلُهَا، ثُمَّ صَلَّى رَكْعَتَيْنِ، ثُمَّ رَكْعَتَيْنِ، ثُمَّ رَكْعَتَيْنِ، ثُمَّ رَكْعَتَيْنِ، ثُمَّ رَكْعَتَيْنِ، ثُمَّ رَكْعَتَيْنِ، ثُمَّ أَوْتَرَ، ثُمَّ اضْطَجَعَ حَتَّى جَاءَهُ الْمُؤَذِّنُ فَقَامَ فَصَلَّى رَكْعَتَيْنِ ثُمَّ، خَرَجَ فَصَلَّى الصُّبْحَ.
Абдуллаҳ ибн Маслама бизга айтди, Моликдан, у Махрама ибн Сулаймондан, у Курайбдан: Ибн Аббос унга хабар берди: У Маймунанинг олдида тунади — у унинг холаси эди: Мен ёстиқнинг кўндалангига ёнбошлаб ётдим, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ва аҳли унинг бўйига (узунасига) ёнбошлаб ётди. У зот ухладилар, ҳатто тун ярмига етди ёки унга яқин (бўлди). Сўнг уйғониб, юзларидан уйқуни артиб, кейин Оли Имрондан ўн оят ўқидилар, сўнг Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам осилган бир (эски) мешга туриб таҳорат қилдилар — таҳоратни чиройли қилдилар — сўнг туриб намоз ўқидилар. Мен ҳам у зотникидек қилдим, сўнг у зотнинг ёнига турдим. У зот ўнг қўлларини бошимга қўйдилар ва қулоғимдан ушлаб бурадилар (уйғоқлик учун). Сўнг икки ракат, сўнг икки ракат, сўнг икки ракат, сўнг икки ракат, сўнг икки ракат, сўнг икки ракат ўқидилар, сўнг витр қилдилар, сўнг ёнбошлаб ётди, ҳатто муаззин келди. У зот туриб икки ракат ўқидилар, сўнг чиқиб субҳни ўқидилар.
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سُلَيْمَانَ، قَالَ حَدَّثَنِي ابْنُ وَهْبٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَمْرٌو، أَنَّ عَبْدَ الرَّحْمَنِ بْنَ الْقَاسِمِ، حَدَّثَهُ عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ، قَالَ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " صَلاَةُ اللَّيْلِ مَثْنَى مَثْنَى، فَإِذَا أَرَدْتَ أَنْ تَنْصَرِفَ فَارْكَعْ رَكْعَةً تُوتِرُ لَكَ مَا صَلَّيْتَ ". قَالَ الْقَاسِمُ وَرَأَيْنَا أُنَاسًا مُنْذُ أَدْرَكْنَا يُوتِرُونَ بِثَلاَثٍ، وَإِنَّ كُلاًّ لَوَاسِعٌ أَرْجُو أَنْ لاَ يَكُونَ بِشَىْءٍ مِنْهُ بَأْسٌ.
Яҳё ибн Сулаймон бизга айтди: Ибн Ваҳб менга айтди: Амр менга хабар берди, Абдурраҳмон ибн Қосим унга айтди, отасидан, у Абдуллаҳ ибн Умардан: У деди: Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Кечаси намози икки-икки ракатдан. (Намозни) тугатмоқчи бўлсанг, бир ракат руку қил (ўқи), у ўқиган намозингни тоқ қилади», дедилар. Қосим деди: Биз (вояга) етганимиздан бери одамларни уч (ракат) билан витр қилаётганини кўрдик. Ҳаммаси кенг (жоиз)дир, мен улардан бирортасида зарар бўлмасин деб умид қиламан.
حَدَّثَنَا أَبُو الْيَمَانِ، قَالَ أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عُرْوَةَ، أَنَّ عَائِشَةَ، أَخْبَرَتْهُ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ يُصَلِّي إِحْدَى عَشْرَةَ رَكْعَةً، كَانَتْ تِلْكَ صَلاَتَهُ ـ تَعْنِي بِاللَّيْلِ ـ فَيَسْجُدُ السَّجْدَةَ مِنْ ذَلِكَ قَدْرَ مَا يَقْرَأُ أَحَدُكُمْ خَمْسِينَ آيَةً قَبْلَ أَنْ يَرْفَعَ رَأْسَهُ، وَيَرْكَعُ رَكْعَتَيْنِ قَبْلَ صَلاَةِ الْفَجْرِ، ثُمَّ يَضْطَجِعُ عَلَى شِقِّهِ الأَيْمَنِ حَتَّى يَأْتِيَهُ الْمُؤَذِّنُ لِلصَّلاَةِ.
Абул-Ямон бизга айтди: Шуъайб бизга хабар берди, Зуҳрийдан, у Урвадан: Оиша унга хабар берди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам ўн бир ракат ўқир эдилар, у зотнинг (кечаси) намози шу (қадар) эди. Улардан (ҳар) бир саждани — бошини кўтаришдан олдин — бирингиз эллик оят ўқийдиган миқдорда (узун) қилар эдилар. Фажр намозидан олдин икки ракат руку қилар (ўқир), сўнг муаззин намозга келгунча ўнг ёнлари билан ёнбошлаб ётар эдилар.