حَدَّثَنَا بِشْرُ بْنُ مُحَمَّدٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، قَالَ أَخْبَرَنِي مَعْمَرٌ، وَيُونُسُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ أَخْبَرَنِي أَبُو سَلَمَةَ، أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَخْبَرَتْهُ قَالَتْ أَقْبَلَ أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ عَلَى فَرَسِهِ مِنْ مَسْكَنِهِ بِالسُّنْحِ حَتَّى نَزَلَ، فَدَخَلَ الْمَسْجِدَ، فَلَمْ يُكَلِّمِ النَّاسَ، حَتَّى نَزَلَ فَدَخَلَ عَلَى عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ فَتَيَمَّمَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ مُسَجًّى بِبُرْدِ حِبَرَةٍ، فَكَشَفَ عَنْ وَجْهِهِ، ثُمَّ أَكَبَّ عَلَيْهِ فَقَبَّلَهُ ثُمَّ بَكَى فَقَالَ بِأَبِي أَنْتَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ، لاَ يَجْمَعُ اللَّهُ عَلَيْكَ مَوْتَتَيْنِ، أَمَّا الْمَوْتَةُ الَّتِي كُتِبَتْ عَلَيْكَ فَقَدْ مُتَّهَا. قَالَ أَبُو سَلَمَةَ فَأَخْبَرَنِي ابْنُ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ أَبَا بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ خَرَجَ وَعُمَرُ ـ رضى الله عنه ـ يُكَلِّمُ النَّاسَ. فَقَالَ اجْلِسْ. فَأَبَى. فَقَالَ اجْلِسْ. فَأَبَى، فَتَشَهَّدَ أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ فَمَالَ إِلَيْهِ النَّاسُ، وَتَرَكُوا عُمَرَ فَقَالَ أَمَّا بَعْدُ، فَمَنْ كَانَ مِنْكُمْ يَعْبُدُ مُحَمَّدًا صلى الله عليه وسلم فَإِنَّ مُحَمَّدًا صلى الله عليه وسلم قَدْ مَاتَ، وَمَنْ كَانَ يَعْبُدُ اللَّهَ فَإِنَّ اللَّهَ حَىٌّ لاَ يَمُوتُ، قَالَ اللَّهُ تَعَالَى {وَمَا مُحَمَّدٌ إِلاَّ رَسُولٌ} إِلَى {الشَّاكِرِينَ} وَاللَّهِ لَكَأَنَّ النَّاسَ لَمْ يَكُونُوا يَعْلَمُونَ أَنَّ اللَّهَ أَنْزَلَ الآيَةَ حَتَّى تَلاَهَا أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ فَتَلَقَّاهَا مِنْهُ النَّاسُ، فَمَا يُسْمَعُ بَشَرٌ إِلاَّ يَتْلُوهَا.
Бишр ибн Муҳаммад бизга айтди: Абдуллаҳ бизга хабар берди: Маъмар ва Юнус менга хабар берди, Зуҳрийдан: Абу Салама менга хабар берди, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси Оиша розияллаҳу анҳо унга хабар берди: У деди: Абу Бакр розияллаҳу анҳу Сунҳдаги манзилидан оти устида келди, (Мадинага) тушди, масжидга кирди, одамлар билан гаплашмади, ҳатто (оти)дан тушиб Оиша розияллаҳунинг олдига кирди. У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга йўналди — у зот йўл-йўл Яман матоси (бурда) билан ўралган эди — юзларини очди, сўнг у зотга энгашиб ўпди, кейин йиғлаб: ‹Отам сизга фидо бўлсин, эй Аллаҳнинг Набийси, Аллаҳ сизга икки ўлимни (қайтадан) жамламайди. Сизга ёзилган ўлим — уни ўлдингиз (ўтди)› деди. Абу Салама деди: Менга Ибн Аббос розияллаҳу анҳума хабар берди: Абу Бакр розияллаҳу анҳу чиқди, Умар розияллаҳу анҳу одамлар билан гаплашаётган эди. У (Абу Бакр): ‹Ўтир› деди. У (Умар) бош тортди. У: ‹Ўтир› деди. У бош тортди. Абу Бакр розияллаҳу анҳу ташаҳҳуд айтди, одамлар унга мойил бўлди, Умарни тарк қилди. У: ‹Амма баъд, сизлардан ким Муҳаммад соллаллаҳу алайҳи васалламга ибодат қилган бўлса, албатта Муҳаммад соллаллаҳу алайҳи васаллам вафот этдилар. Ким Аллаҳга ибодат қилган бўлса, албатта Аллаҳ тирик, ўлмайди. Аллаҳ таоло: ‹Муҳаммад фақат бир Расулдир...› — ‹шукр қилувчилар›гача (оятини) айтди› деди. Аллаҳга қасамки, гўё одамлар Аллаҳнинг бу оятни нозил қилганини билмас эдилар, ҳатто уни Абу Бакр розияллаҳу анҳу тиловат қилди. Одамлар уни ундан олдилар, бирор инсон эшитилмас эдики, уни тиловат қилмаётган бўлса.
حَدَّثَنَا بِشْرُ بْنُ مُحَمَّدٍ، أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ، قَالَ أَخْبَرَنِي مَعْمَرٌ، وَيُونُسُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ أَخْبَرَنِي أَبُو سَلَمَةَ، أَنَّ عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ زَوْجَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَخْبَرَتْهُ قَالَتْ أَقْبَلَ أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ عَلَى فَرَسِهِ مِنْ مَسْكَنِهِ بِالسُّنْحِ حَتَّى نَزَلَ، فَدَخَلَ الْمَسْجِدَ، فَلَمْ يُكَلِّمِ النَّاسَ، حَتَّى نَزَلَ فَدَخَلَ عَلَى عَائِشَةَ ـ رضى الله عنها ـ فَتَيَمَّمَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَهُوَ مُسَجًّى بِبُرْدِ حِبَرَةٍ، فَكَشَفَ عَنْ وَجْهِهِ، ثُمَّ أَكَبَّ عَلَيْهِ فَقَبَّلَهُ ثُمَّ بَكَى فَقَالَ بِأَبِي أَنْتَ يَا نَبِيَّ اللَّهِ، لاَ يَجْمَعُ اللَّهُ عَلَيْكَ مَوْتَتَيْنِ، أَمَّا الْمَوْتَةُ الَّتِي كُتِبَتْ عَلَيْكَ فَقَدْ مُتَّهَا. قَالَ أَبُو سَلَمَةَ فَأَخْبَرَنِي ابْنُ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ أَبَا بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ خَرَجَ وَعُمَرُ ـ رضى الله عنه ـ يُكَلِّمُ النَّاسَ. فَقَالَ اجْلِسْ. فَأَبَى. فَقَالَ اجْلِسْ. فَأَبَى، فَتَشَهَّدَ أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ فَمَالَ إِلَيْهِ النَّاسُ، وَتَرَكُوا عُمَرَ فَقَالَ أَمَّا بَعْدُ، فَمَنْ كَانَ مِنْكُمْ يَعْبُدُ مُحَمَّدًا صلى الله عليه وسلم فَإِنَّ مُحَمَّدًا صلى الله عليه وسلم قَدْ مَاتَ، وَمَنْ كَانَ يَعْبُدُ اللَّهَ فَإِنَّ اللَّهَ حَىٌّ لاَ يَمُوتُ، قَالَ اللَّهُ تَعَالَى {وَمَا مُحَمَّدٌ إِلاَّ رَسُولٌ} إِلَى {الشَّاكِرِينَ} وَاللَّهِ لَكَأَنَّ النَّاسَ لَمْ يَكُونُوا يَعْلَمُونَ أَنَّ اللَّهَ أَنْزَلَ الآيَةَ حَتَّى تَلاَهَا أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ فَتَلَقَّاهَا مِنْهُ النَّاسُ، فَمَا يُسْمَعُ بَشَرٌ إِلاَّ يَتْلُوهَا.
Бишр ибн Муҳаммад бизга айтди: Абдуллаҳ бизга хабар берди: Маъмар ва Юнус менга хабар берди, Зуҳрийдан: Абу Салама менга хабар берди, Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси Оиша розияллаҳу анҳо унга хабар берди: У деди: Абу Бакр розияллаҳу анҳу Сунҳдаги манзилидан оти устида келди, (Мадинага) тушди, масжидга кирди, одамлар билан гаплашмади, ҳатто (оти)дан тушиб Оиша розияллаҳунинг олдига кирди. У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга йўналди — у зот йўл-йўл Яман матоси (бурда) билан ўралган эди — юзларини очди, сўнг у зотга энгашиб ўпди, кейин йиғлаб: ‹Отам сизга фидо бўлсин, эй Аллаҳнинг Набийси, Аллаҳ сизга икки ўлимни (қайтадан) жамламайди. Сизга ёзилган ўлим — уни ўлдингиз (ўтди)› деди. Абу Салама деди: Менга Ибн Аббос розияллаҳу анҳума хабар берди: Абу Бакр розияллаҳу анҳу чиқди, Умар розияллаҳу анҳу одамлар билан гаплашаётган эди. У (Абу Бакр): ‹Ўтир› деди. У (Умар) бош тортди. У: ‹Ўтир› деди. У бош тортди. Абу Бакр розияллаҳу анҳу ташаҳҳуд айтди, одамлар унга мойил бўлди, Умарни тарк қилди. У: ‹Амма баъд, сизлардан ким Муҳаммад соллаллаҳу алайҳи васалламга ибодат қилган бўлса, албатта Муҳаммад соллаллаҳу алайҳи васаллам вафот этдилар. Ким Аллаҳга ибодат қилган бўлса, албатта Аллаҳ тирик, ўлмайди. Аллаҳ таоло: ‹Муҳаммад фақат бир Расулдир...› — ‹шукр қилувчилар›гача (оятини) айтди› деди. Аллаҳга қасамки, гўё одамлар Аллаҳнинг бу оятни нозил қилганини билмас эдилар, ҳатто уни Абу Бакр розияллаҳу анҳу тиловат қилди. Одамлар уни ундан олдилар, бирор инсон эшитилмас эдики, уни тиловат қилмаётган бўлса.
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ بُكَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنْ عُقَيْلٍ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي خَارِجَةُ بْنُ زَيْدِ بْنِ ثَابِتٍ، أَنَّ أُمَّ الْعَلاَءِ ـ امْرَأَةً مِنَ الأَنْصَارِ ـ بَايَعَتِ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَخْبَرَتْهُ أَنَّهُ اقْتُسِمَ الْمُهَاجِرُونَ قُرْعَةً فَطَارَ لَنَا عُثْمَانُ بْنُ مَظْعُونٍ، فَأَنْزَلْنَاهُ فِي أَبْيَاتِنَا، فَوَجِعَ وَجَعَهُ الَّذِي تُوُفِّيَ فِيهِ، فَلَمَّا تُوُفِّيَ وَغُسِّلَ وَكُفِّنَ فِي أَثْوَابِهِ، دَخَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ رَحْمَةُ اللَّهِ عَلَيْكَ أَبَا السَّائِبِ، فَشَهَادَتِي عَلَيْكَ لَقَدْ أَكْرَمَكَ اللَّهُ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " وَمَا يُدْرِيكِ أَنَّ اللَّهَ قَدْ أَكْرَمَهُ ". فَقُلْتُ بِأَبِي أَنْتَ يَا رَسُولَ اللَّهِ فَمَنْ يُكْرِمُهُ اللَّهُ فَقَالَ " أَمَّا هُوَ فَقَدْ جَاءَهُ الْيَقِينُ، وَاللَّهِ إِنِّي لأَرْجُو لَهُ الْخَيْرَ، وَاللَّهِ مَا أَدْرِي ـ وَأَنَا رَسُولُ اللَّهِ ـ مَا يُفْعَلُ بِي ". قَالَتْ فَوَاللَّهِ لاَ أُزَكِّي أَحَدًا بَعْدَهُ أَبَدًا. حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ عُفَيْرٍ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، مِثْلَهُ. وَقَالَ نَافِعُ بْنُ يَزِيدَ عَنْ عُقَيْلٍ، مَا يُفْعَلُ بِهِ وَتَابَعَهُ شُعَيْبٌ وَعَمْرُو بْنُ دِينَارٍ وَمَعْمَرٌ.
Яҳё ибн Букайр бизга айтди: Лайс бизга айтди, Ақилдан, у Ибн Шиҳобдан: Хорижа ибн Зайд ибн Собит менга хабар берди: Уммул-Алў — Ансордан бир аёл, у Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга байъат қилган — унга хабар берди: Муҳожирлар қуръа (ташлаб) тақсим қилинди, бизга Усмон ибн Мазъун (қуръада) чиқди. Биз уни уйларимизда (меҳмон) қилдик. У вафот этган касалига гирифтор бўлди. У вафот этиб, ғусл қилиниб, ўз кийимларига кафанланганида, Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам кирдилар. Мен: ‹Аллаҳнинг раҳмати сенга бўлсин, эй Абус-Соиб, сен ҳақда менинг гувоҳлигим — албатта Аллаҳ сени ҳурматлади (жаннатда)› дедим. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Аллаҳ уни ҳурматлаганини сенга нима билдирди?» дедилар. Мен: ‹Отам сизга фидо бўлсин, ё Расулуллаҳ, уни Аллаҳ ҳурматламаса, ким ҳурматлайди?› дедим. У зот: «Унга келса, унга яқин (ўлим) келди. Аллаҳга қасамки, мен унга хайрни умид қиламан. Аллаҳга қасамки, мен — Аллаҳнинг Расули бўлган ҳолда — менга нима қилинишини билмайман», дедилар. У деди: Аллаҳга қасамки, мен ундан кейин ҳеч қачон ҳеч кимни (жаннатли деб) покламайман. Саъид ибн Уфайр бизга айтди: Лайс бизга шунинг мислини айтди. Нофиъ ибн Язид Ақилдан: ‹унга нима қилинишини› деди. Бунга Шуъайб, Амр ибн Динор ва Маъмар мутобаат қилди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، حَدَّثَنَا غُنْدَرٌ، حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، قَالَ سَمِعْتُ مُحَمَّدَ بْنَ الْمُنْكَدِرِ، قَالَ سَمِعْتُ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ لَمَّا قُتِلَ أَبِي جَعَلْتُ أَكْشِفُ الثَّوْبَ عَنْ وَجْهِهِ أَبْكِي، وَيَنْهَوْنِي عَنْهُ وَالنَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم لاَ يَنْهَانِي، فَجَعَلَتْ عَمَّتِي فَاطِمَةُ تَبْكِي، فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " تَبْكِينَ أَوْ لاَ تَبْكِينَ، مَا زَالَتِ الْمَلاَئِكَةُ تُظِلُّهُ بِأَجْنِحَتِهَا حَتَّى رَفَعْتُمُوهُ ". تَابَعَهُ ابْنُ جُرَيْجٍ أَخْبَرَنِي ابْنُ الْمُنْكَدِرِ سَمِعَ جَابِرًا ـ رضى الله عنه ـ.
Муҳаммад ибн Башшор бизга айтди: Ғундар бизга айтди: Шуъба бизга айтди: Мен Муҳаммад ибн Мункадирни эшитди: Мен Жобир ибн Абдуллаҳ розияллаҳу анҳумани эшитди: У деди: Отам (Уҳудда) ўлдирилганида, мен унинг юзидан кийимни очиб йиғлар эдим, (одамлар) мени ундан қайтарар, Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам эса мени қайтармас эдилар. Аммам Фотима йиғлаб турди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Йиғласанг ҳам, йиғламасанг ҳам — сиз уни (кўтариб) олмагунингизча малоикалар уни қанотлари билан соялаб турди», дедилар. Бунга Ибн Журайж мутобаат қилди: Ибн Мункадир менга хабар берди, у Жобир розияллаҳу анҳуни эшитди.