حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ كَثِيرٍ، قَالَ أَخْبَرَنَا سُفْيَانُ، عَنِ ابْنِ أَبِي خَالِدٍ، عَنْ قَيْسِ بْنِ أَبِي حَازِمٍ، عَنْ أَبِي مَسْعُودٍ الأَنْصَارِيِّ، قَالَ قَالَ رَجُلٌ يَا رَسُولَ اللَّهِ، لاَ أَكَادُ أُدْرِكُ الصَّلاَةَ مِمَّا يُطَوِّلُ بِنَا فُلاَنٌ، فَمَا رَأَيْتُ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فِي مَوْعِظَةٍ أَشَدَّ غَضَبًا مِنْ يَوْمِئِذٍ فَقَالَ " أَيُّهَا النَّاسُ، إِنَّكُمْ مُنَفِّرُونَ، فَمَنْ صَلَّى بِالنَّاسِ فَلْيُخَفِّفْ، فَإِنَّ فِيهِمُ الْمَرِيضَ وَالضَّعِيفَ وَذَا الْحَاجَةِ ".
Бизга Муҳаммад ибн Касир ривоят қилди, у деди: бизга Суфён, Ибн Абу Холиддан, у Қайс ибн Абу Ҳозимдан, у Абу Масъуд ал-Ансорийдан хабар берди, у деди: Бир киши: «Эй Расулуллаҳ, фалончи бизга (намозни) чўзиб юборгани учун мен намозга (жамоатга) деярли етиб келолмаяпман,» деди. Мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)ни бирор ваъзда ўша кунгидек қаттиқ ғазабланганини кўрмадим. У: «Эй одамлар! Сизлар (одамларни) қочирасиз! Ким одамларга (имом бўлиб) намоз ўқиса, енгиллаштирсин; чунки уларнинг ичида касал, кучсиз ва ҳожати бор (киши) бўлади,» дедилар.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو عَامِرٍ، قَالَ حَدَّثَنَا سُلَيْمَانُ بْنُ بِلاَلٍ الْمَدِينِيُّ، عَنْ رَبِيعَةَ بْنِ أَبِي عَبْدِ الرَّحْمَنِ، عَنْ يَزِيدَ، مَوْلَى الْمُنْبَعِثِ عَنْ زَيْدِ بْنِ خَالِدٍ الْجُهَنِيِّ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم سَأَلَهُ رَجُلٌ عَنِ اللُّقَطَةِ فَقَالَ " اعْرِفْ وِكَاءَهَا ـ أَوْ قَالَ وِعَاءَهَا ـ وَعِفَاصَهَا، ثُمَّ عَرِّفْهَا سَنَةً، ثُمَّ اسْتَمْتِعْ بِهَا، فَإِنْ جَاءَ رَبُّهَا فَأَدِّهَا إِلَيْهِ ". قَالَ فَضَالَّةُ الإِبِلِ فَغَضِبَ حَتَّى احْمَرَّتْ وَجْنَتَاهُ ـ أَوْ قَالَ احْمَرَّ وَجْهُهُ ـ فَقَالَ " وَمَا لَكَ وَلَهَا مَعَهَا سِقَاؤُهَا وَحِذَاؤُهَا، تَرِدُ الْمَاءَ، وَتَرْعَى الشَّجَرَ، فَذَرْهَا حَتَّى يَلْقَاهَا رَبُّهَا ". قَالَ فَضَالَّةُ الْغَنَمِ قَالَ " لَكَ أَوْ لأَخِيكَ أَوْ لِلذِّئْبِ ".
Бизга Абдуллаҳ ибн Муҳаммад ривоят қилди, у деди: бизга Абу Омир ривоят қилди, у деди: бизга Сулаймон ибн Билол ал-Мадиний, Робиа ибн Абу Абдурраҳмондан, у ал-Мунбаиснинг озод қилган қули Язиддан, у Зайд ибн Холид ал-Жуҳанийдан ривоят қилдики, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан бир киши луқта (топиб олинган нарса) ҳақида сўради. У: «Унинг боғичини — ёки: идишини — ва ўрамини (белгисини) таниб ол, сўнг уни бир йил (эълон қилиб) танитиб юр; кейин ундан фойдалан. Агар эгаси келса, уни унга топшир,» дедилар. У: «Йўқолган туя-чи?» деди. Шунда у киши ғазабланиб, ҳатто ёноқлари қизарди — ёки: юзлари қизарди — ва: «Сенга ундан нима? У билан бирга суви ва туёғи бор; у сувга келади, дарахтдан (барг) ейди. Уни қўйиб қўй, токи эгаси уни топиб олгунча,» дедилар. У: «Йўқолган қўй-чи?» деди. У: «У — сенга, ёки биродарингга, ёки бўрига (қолади),» дедилар.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْعَلاَءِ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ بُرَيْدٍ، عَنْ أَبِي بُرْدَةَ، عَنْ أَبِي مُوسَى، قَالَ سُئِلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم عَنْ أَشْيَاءَ كَرِهَهَا، فَلَمَّا أُكْثِرَ عَلَيْهِ غَضِبَ، ثُمَّ قَالَ لِلنَّاسِ " سَلُونِي عَمَّا شِئْتُمْ ". قَالَ رَجُلٌ مَنْ أَبِي قَالَ " أَبُوكَ حُذَافَةُ ". فَقَامَ آخَرُ فَقَالَ مَنْ أَبِي يَا رَسُولَ اللَّهِ فَقَالَ " أَبُوكَ سَالِمٌ مَوْلَى شَيْبَةَ ". فَلَمَّا رَأَى عُمَرُ مَا فِي وَجْهِهِ قَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ، إِنَّا نَتُوبُ إِلَى اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ.
Бизга Муҳаммад ибн ал-Алў ривоят қилди, у деди: бизга Абу Усома, Бурайддан, у Абу Бурдадан, у Абу Мусодан ривоят қилди, у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ёқтирмайдиган нарсалари ҳақида сўралди. Унга (савол) кўпайтирилганда, ғазабландилар, сўнг одамларга: «Мендан хоҳлаган нарсангизни сўранг,» дедилар. Бир киши: «Менинг отам ким?» деди. У: «Отанг — Ҳузофа,» дедилар. Бошқаси туриб: «Менинг отам ким, эй Расулуллаҳ?» деди. У: «Отанг — Шайбанинг озод қилган қули Солим,» дедилар. Умар у кишининг юзларидаги (ғазабни) кўргач: «Эй Расулуллаҳ, биз Аллаҳ — азза ва жалла — га тавба қиламиз,» деди.