باب الْغُسْلِ وَالْوُضُوءِ فِي الْمِخْضَبِ وَالْقَدَحِ وَالْخَشَبِ وَالْحِجَارَةِ
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُنِيرٍ، سَمِعَ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ بَكْرٍ، قَالَ حَدَّثَنَا حُمَيْدٌ، عَنْ أَنَسٍ، قَالَ حَضَرَتِ الصَّلاَةُ، فَقَامَ مَنْ كَانَ قَرِيبَ الدَّارِ إِلَى أَهْلِهِ، وَبَقِيَ قَوْمٌ، فَأُتِيَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بِمِخْضَبٍ مِنْ حِجَارَةٍ فِيهِ مَاءٌ، فَصَغُرَ الْمِخْضَبُ أَنْ يَبْسُطَ فِيهِ كَفَّهُ، فَتَوَضَّأَ الْقَوْمُ كُلُّهُمْ. قُلْنَا كَمْ كُنْتُمْ قَالَ ثَمَانِينَ وَزِيَادَةً.
Бизга Абдуллаҳ ибн Мунир ривоят қилди, у Абдуллаҳ ибн Бакрни эшитди, у деди: бизга Ҳумайд, Анасдан ривоят қилди, у деди: Намоз (вақти) келди. Уйи яқин бўлганлар оиласига (таҳорат учун) кетди, бир қавм қолди. Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га ичида сув бўлган тошдан (ясалган) бир тоғора келтирилди. Тоғора кафтини унга ёйиш (учун ҳам) кичик эди. Шунда бутун қавм ундан таҳорат қилди. Биз: «Неча киши эдингиз?» дедик. У: «Саксон ва ундан зиёд,» деди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْعَلاَءِ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ بُرَيْدٍ، عَنْ أَبِي بُرْدَةَ، عَنْ أَبِي مُوسَى، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم دَعَا بِقَدَحٍ فِيهِ مَاءٌ، فَغَسَلَ يَدَيْهِ وَوَجْهَهُ فِيهِ وَمَجَّ فِيهِ.
Бизга Муҳаммад ибн ал-Алў ривоят қилди, у деди: бизга Абу Усома, Бурайддан, у Абу Бурдадан, у Абу Мусодан ривоят қилдики, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ичида сув бўлган бир коса сўраб, унда қўллари ва юзларини ювдилар ва унга (сув) пуркадилар.
حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ يُونُسَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الْعَزِيزِ بْنُ أَبِي سَلَمَةَ، قَالَ حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ يَحْيَى، عَنْ أَبِيهِ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ زَيْدٍ، قَالَ أَتَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَأَخْرَجْنَا لَهُ مَاءً فِي تَوْرٍ مِنْ صُفْرٍ فَتَوَضَّأَ، فَغَسَلَ وَجْهَهُ ثَلاَثًا وَيَدَيْهِ مَرَّتَيْنِ مَرَّتَيْنِ، وَمَسَحَ بِرَأْسِهِ فَأَقْبَلَ بِهِ وَأَدْبَرَ، وَغَسَلَ رِجْلَيْهِ.
Бизга Аҳмад ибн Юнус ривоят қилди, у деди: бизга Абдулазиз ибн Абу Салама ривоят қилди, у деди: бизга Амр ибн Яҳё, отасидан, у Абдуллаҳ ибн Зайддан ривоят қилди, у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) келдилар; биз у киши учун жездан (ясалган) товоқда сув чиқардик. У киши таҳорат қилдилар: юзларини уч марта, қўлларини икки мартадан ювдилар, бошларига олдинга ва орқага (юргизиб) маш тортдилар ва оёқларини ювдилар.
حَدَّثَنَا أَبُو الْيَمَانِ، قَالَ أَخْبَرَنَا شُعَيْبٌ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، قَالَ أَخْبَرَنِي عُبَيْدُ اللَّهِ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ، أَنَّ عَائِشَةَ، قَالَتْ لَمَّا ثَقُلَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَاشْتَدَّ بِهِ وَجَعُهُ، اسْتَأْذَنَ أَزْوَاجَهُ فِي أَنْ يُمَرَّضَ فِي بَيْتِي، فَأَذِنَّ لَهُ، فَخَرَجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بَيْنَ رَجُلَيْنِ تَخُطُّ رِجْلاَهُ فِي الأَرْضِ بَيْنَ عَبَّاسٍ وَرَجُلٍ آخَرَ. قَالَ عُبَيْدُ اللَّهِ فَأَخْبَرْتُ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَبَّاسٍ فَقَالَ أَتَدْرِي مَنِ الرَّجُلُ الآخَرُ قُلْتُ لاَ. قَالَ هُوَ عَلِيٌّ. وَكَانَتْ عَائِشَةُ ـ رضى الله عنها ـ تُحَدِّثُ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالَ بَعْدَ مَا دَخَلَ بَيْتَهُ وَاشْتَدَّ وَجَعُهُ " هَرِيقُوا عَلَىَّ مِنْ سَبْعِ قِرَبٍ، لَمْ تُحْلَلْ أَوْكِيَتُهُنَّ، لَعَلِّي أَعْهَدُ إِلَى النَّاسِ ". وَأُجْلِسَ فِي مِخْضَبٍ لِحَفْصَةَ زَوْجِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، ثُمَّ طَفِقْنَا نَصُبُّ عَلَيْهِ تِلْكَ حَتَّى طَفِقَ يُشِيرُ إِلَيْنَا أَنْ قَدْ فَعَلْتُنَّ، ثُمَّ خَرَجَ إِلَى النَّاسِ.
Бизга Абул-Ямон ривоят қилди, у деди: бизга Шуайб, аз-Зуҳрийдан хабар берди, у деди: менга Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Утба хабар бердики, Оиша деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) оғирлашиб, оғриқлари кучайганида, хотинларидан менинг уйимда парвариш қилинишлари (учун) изн сўрадилар; улар изн бердилар. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) икки киши орасида — оёқлари ерда судралиб — Аббос ва бошқа бир киши (орасида) чиқдилар. Убайдуллаҳ деди: Мен буни Абдуллаҳ ибн Аббосга айтдим. У: «Бошқа киши кимлигини биласанми?» деди. Мен: «Йўқ,» дедим. У: «У — Али,» деди. Оиша (розияллаҳу анҳо) шундай ривоят қиларди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўз уйларига кириб, оғриқлари кучайгач: «Менга оғзи боғланган (очилмаган) етти мешдан (сув) қуйинглар, эҳтимол мен одамларга (васият) тайинларман,» дедилар. У киши Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг хотини Ҳафсанинг тоғорасига ўтқазилдилар. Сўнг биз ўша (сув)дан у кишига қуя бошладик, токи у киши бизга: ‹қилдингиз (бўлди)› деб ишора қила бошладилар. Кейин одамларнинг олдига чиқдилар.