Сув беришнинг фазилати

Suv taqsimoti · 3 ҳадис

باب فَضْلِ سَقْىِ الْمَاءِ

حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يُوسُفَ، أَخْبَرَنَا مَالِكٌ، عَنْ سُمَىٍّ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ ـ رضى الله عنه ـ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏"‏ بَيْنَا رَجُلٌ يَمْشِي فَاشْتَدَّ عَلَيْهِ الْعَطَشُ، فَنَزَلَ بِئْرًا فَشَرِبَ مِنْهَا، ثُمَّ خَرَجَ فَإِذَا هُوَ بِكَلْبٍ يَلْهَثُ، يَأْكُلُ الثَّرَى مِنَ الْعَطَشِ، فَقَالَ لَقَدْ بَلَغَ هَذَا مِثْلُ الَّذِي بَلَغَ بِي فَمَلأَ خُفَّهُ ثُمَّ أَمْسَكَهُ بِفِيهِ، ثُمَّ رَقِيَ، فَسَقَى الْكَلْبَ فَشَكَرَ اللَّهُ لَهُ، فَغَفَرَ لَهُ ‏"‏‏.‏ قَالُوا يَا رَسُولَ اللَّهِ، وَإِنَّ لَنَا فِي الْبَهَائِمِ أَجْرًا قَالَ ‏"‏ فِي كُلِّ كَبِدٍ رَطْبَةٍ أَجْرٌ ‏"‏‏.‏ تَابَعَهُ حَمَّادُ بْنُ سَلَمَةَ وَالرَّبِيعُ بْنُ مُسْلِمٍ عَنْ مُحَمَّدِ بْنِ زِيَادٍ‏.‏

Бизга Абдуллаҳ ибн Юсуф ривоят қилди, бизга Молик хабар берди, у Сумаййдан, у Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан (розияллаҳу анҳу): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Бир киши йўлда кетаётган эди, унга ташналик қаттиқ ботди. У бир қудуғга тушиб, ундан ичди. Сўнг чиқди, қараса бир ит тилини чиқариб энтикиб, ташналикдан (ҳўл) тупроқни ялаётган эди. У: Бу (ит)га ҳам менга етган(ташналик) каби (ташналик) етибди, деди. У (чарм) махсисини тўлдириб, сўнг уни оғзи билан ушлаб, (қудуғдан) чиқди ва итни суғорди. Аллаҳ ундан миннатдор бўлиб (шукрини қабул қилиб), уни мағфират қилди». Улар: Ё Расулуллаҳ, бизга чорваларда (ҳайвонларда) ҳам ажр борми? дедилар. У деди: «Ҳар бир ҳўл (тирик) жигар(эга)да ажр бор». Буни Ҳаммод ибн Салама ва Робиъ ибн Муслим Муҳаммад ибн Зиёддан мутобаъа қилдилар.

حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي مَرْيَمَ، حَدَّثَنَا نَافِعُ بْنُ عُمَرَ، عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ، عَنْ أَسْمَاءَ بِنْتِ أَبِي بَكْرٍ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم صَلَّى صَلاَةَ الْكُسُوفِ، فَقَالَ ‏ "‏ دَنَتْ مِنِّي النَّارُ حَتَّى قُلْتُ أَىْ رَبِّ، وَأَنَا مَعَهُمْ فَإِذَا امْرَأَةٌ ـ حَسِبْتُ أَنَّهُ قَالَ ـ تَخْدِشُهَا هِرَّةٌ قَالَ مَا شَأْنُ هَذِهِ قَالُوا حَبَسَتْهَا حَتَّى مَاتَتْ جُوعًا ‏"‏‏.‏

Бизга Ибн Абу Марям ривоят қилди, бизга Нофеъ ибн Умар ривоят қилди, у Ибн Абу Мулайкадан, у Асмо бинти Абу Бакрдан (розияллаҳу анҳумо): Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) кусуф (қуёш тутилиши) намозини ўқиди ва деди: «Ўт (дўзах) менга яқинлашди, токи мен: Эй Роббим, мен ҳам улар биланманми? дедим. Шу пайт бир аёл(ни кўрдим) — уни бир мушук тирнаётган эди деб ўйлайман. У (Набий): Бу (аёл)нинг ҳоли нима? деди. Улар: Уни (мушукни) очликдан ўлгунча қамаб (боғлаб) қўйган, дедилар».

حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ نَافِعٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏ "‏ عُذِّبَتِ امْرَأَةٌ فِي هِرَّةٍ حَبَسَتْهَا، حَتَّى مَاتَتْ جُوعًا، فَدَخَلَتْ فِيهَا النَّارَ ـ قَالَ فَقَالَ وَاللَّهُ أَعْلَمُ ـ لاَ أَنْتِ أَطْعَمْتِهَا وَلاَ سَقَيْتِهَا حِينَ حَبَسْتِيهَا، وَلاَ أَنْتِ أَرْسَلْتِيهَا فَأَكَلَتْ مِنْ خَشَاشِ الأَرْضِ ‏"‏‏.‏

Бизга Исмоил ривоят қилди, у деди: Менга Молик ривоят қилди, у Нофеъдан, у Абдуллаҳ ибн Умардан (розияллаҳу анҳумо): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Бир аёл бир мушук сабабли азобланди — уни очликдан ўлгунча қамаб қўйган эди, шу сабабли дўзахга кирди. У (Набий) деди — Аллаҳ яхшироқ билувчи — Сен уни қамаб турганингда на уни овқатлантирдинг, на суғординг, на уни қўйиб юбордингки, у ернинг ҳашаротларидан еб (кун кўрган) бўлса».