حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ نَافِعٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " عُذِّبَتِ امْرَأَةٌ فِي هِرَّةٍ حَبَسَتْهَا، حَتَّى مَاتَتْ جُوعًا، فَدَخَلَتْ فِيهَا النَّارَ ـ قَالَ فَقَالَ وَاللَّهُ أَعْلَمُ ـ لاَ أَنْتِ أَطْعَمْتِهَا وَلاَ سَقَيْتِهَا حِينَ حَبَسْتِيهَا، وَلاَ أَنْتِ أَرْسَلْتِيهَا فَأَكَلَتْ مِنْ خَشَاشِ الأَرْضِ ".
Бизга Исмоил ривоят қилди, у деди: Менга Молик ривоят қилди, у Нофеъдан, у Абдуллаҳ ибн Умардан (розияллаҳу анҳумо): Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) деди: «Бир аёл бир мушук сабабли азобланди — уни очликдан ўлгунча қамаб қўйган эди, шу сабабли дўзахга кирди. У (Набий) деди — Аллаҳ яхшироқ билувчи — Сен уни қамаб турганингда на уни овқатлантирдинг, на суғординг, на уни қўйиб юбордингки, у ернинг ҳашаротларидан еб (кун кўрган) бўлса».