حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ أَسْمَاءَ، حَدَّثَنَا جُوَيْرِيَةُ بْنُ أَسْمَاءَ، عَنْ نَافِعٍ، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُمَرَ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " عُذِّبَتِ امْرَأَةٌ فِي هِرَّةٍ سَجَنَتْهَا حَتَّى مَاتَتْ، فَدَخَلَتْ فِيهَا النَّارَ، لاَ هِيَ أَطْعَمَتْهَا وَلاَ سَقَتْهَا إِذْ حَبَسَتْهَا، وَلاَ هِيَ تَرَكَتْهَا تَأْكُلُ مِنْ خَشَاشِ الأَرْضِ ".
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад ибн Асмо менга айтди, Жувайрия ибн Асмо бизга айтди, Нофиъдан, Абдуллаҳ ибн Умар розияллаҳу анҳумодан: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам деди: «Бир аёл бир мушук сабабли азобланди: уни қамаб қўйди, токи у ўлди. Шу сабабли у (аёл) дўзахга кирди. У уни қамаб турганида, на унга (овқат) едирди, на уни суғорди, на уни ер ҳашаратларидан еб (тирикчилик қилиши) учун қўйиб юборди».