حَدَّثَنَا عُبَيْدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، حَدَّثَنَا أَبُو أُسَامَةَ، عَنْ هِشَامٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي أَبِي وَ، حَدَّثَتْنِي أَيْضًا، فَاطِمَةُ عَنْ أَسْمَاءَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ صَنَعْتُ سُفْرَةَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي بَيْتِ أَبِي بَكْرٍ حِينَ أَرَادَ أَنْ يُهَاجِرَ إِلَى الْمَدِينَةِ، قَالَتْ فَلَمْ نَجِدْ لِسُفْرَتِهِ وَلاَ لِسِقَائِهِ مَا نَرْبِطُهُمَا بِهِ، فَقُلْتُ لأَبِي بَكْرٍ وَاللَّهِ مَا أَجِدُ شَيْئًا أَرْبِطُ بِهِ إِلاَّ نِطَاقِي. قَالَ فَشُقِّيهِ بِاثْنَيْنِ، فَارْبِطِيهِ بِوَاحِدٍ السِّقَاءَ وَبِالآخَرِ السُّفْرَةَ. فَفَعَلْتُ، فَلِذَلِكَ سُمِّيَتْ ذَاتَ النِّطَاقَيْنِ.
Убайд ибн Исмоил бизга айтди, Абу Усома бизга айтди, Ҳишомдан, у деди: Отам менга хабар берди, ва менга Фотима ҳам айтди, Асмо розияллаҳу анҳодан, у деди: Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг йўл озуқасини (суфра) Абу Бакрнинг уйида тайёрладим — у Мадинага ҳижрат қилмоқчи бўлганида. У деди: Биз унинг суфрасига ҳам, меш (сув идиши)га ҳам боғлайдиган нарса топмадик. Мен Абу Бакрга: «Аллаҳга қасамки, менинг белбоғимдан бошқа боғлайдиган нарса топмаяпман», дедим. У: «Уни иккига бўл, бири билан мешни, иккинчиси билан суфрани боғла», деди. Мен шундай қилдим. Шу сабабли у Зотун-нитоқайн (икки белбоғли) деб номланди.
حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، أَخْبَرَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَمْرٍو، قَالَ أَخْبَرَنِي عَطَاءٌ، سَمِعَ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ كُنَّا نَتَزَوَّدُ لُحُومَ الأَضَاحِيِّ عَلَى عَهْدِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم إِلَى الْمَدِينَةِ.
Али ибн Абдуллаҳ бизга айтди, Суфён бизга хабар берди, Амрдан, у деди: Ато менга хабар берди, у Жобир ибн Абдуллаҳ розияллаҳу анҳумони эшитди, у деди: Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам даврида қурбонлик гўштларини Мадинага (йўл озуқаси қилиб) олиб борар эдик.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَهَّابِ، قَالَ سَمِعْتُ يَحْيَى، قَالَ أَخْبَرَنِي بُشَيْرُ بْنُ يَسَارٍ، أَنَّ سُوَيْدَ بْنَ النُّعْمَانِ ـ رضى الله عنه ـ أَخْبَرَهُ أَنَّهُ، خَرَجَ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم عَامَ خَيْبَرَ، حَتَّى إِذَا كَانُوا بِالصَّهْبَاءِ ـ وَهْىَ مِنْ خَيْبَرَ وَهْىَ أَدْنَى خَيْبَرَ ـ فَصَلَّوُا الْعَصْرَ، فَدَعَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِالأَطْعِمَةِ، فَلَمْ يُؤْتَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلاَّ بِسَوِيقٍ، فَلُكْنَا فَأَكَلْنَا وَشَرِبْنَا، ثُمَّ قَامَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم فَمَضْمَضَ وَمَضْمَضْنَا، وَصَلَّيْنَا.
Муҳаммад ибнул-Мусанно бизга айтди, Абдулваҳҳоб бизга айтди, у деди: Яҳёдан эшитдим, у деди: Бушайр ибн Ясор менга хабар берди, Сувайд ибнун-Нуъмон розияллаҳу анҳу унга хабар бердики, у Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан Хайбар йили (сафарга) чиқди, токи улар Саҳбо (деган жойда) бўлганларида — у Хайбардан (бир жой), Хайбарнинг энг яқини — аср намозини ўқидилар. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам таомларни сўради, лекин Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга савиқ (қовурилган ун)дан бошқа нарса келтирилмади. Биз уни (сув билан) қориштириб едик ва ичдик. Сўнг Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам туриб оғиз чайди, биз ҳам оғиз чайдик ва намоз ўқидик.
حَدَّثَنَا بِشْرُ بْنُ مَرْحُومٍ، حَدَّثَنَا حَاتِمُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ أَبِي عُبَيْدٍ، عَنْ سَلَمَةَ ـ رضى الله عنه قَالَ خَفَّتْ أَزْوَادُ النَّاسِ وَأَمْلَقُوا، فَأَتَوُا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فِي نَحْرِ إِبِلِهِمْ، فَأَذِنَ لَهُمْ، فَلَقِيَهُمْ عُمَرُ فَأَخْبَرُوهُ فَقَالَ مَا بَقَاؤُكُمْ بَعْدَ إِبِلِكُمْ فَدَخَلَ عُمَرُ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ مَا بَقَاؤُهُمْ بَعْدَ إِبِلِهِمْ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " نَادِ فِي النَّاسِ يَأْتُونَ بِفَضْلِ أَزْوَادِهِمْ ". فَدَعَا وَبَرَّكَ عَلَيْهِ، ثُمَّ دَعَاهُمْ بِأَوْعِيَتِهِمْ، فَاحْتَثَى النَّاسُ حَتَّى فَرَغُوا، ثُمَّ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَشْهَدُ أَنْ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ، وَأَنِّي رَسُولُ اللَّهِ ".
Бишр ибн Марҳум бизга айтди, Ҳотам ибн Исмоил бизга айтди, Язид ибн Абу Убайддан, Салама розияллаҳу анҳудан, у деди: Одамларнинг йўл озуқалари камайиб, камбағаллашиб қолдилар. Улар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига туяларини сўйиш (учун изн сўраб) келдилар, у уларга изн берди. Уларни Умар учратди, улар унга (бу ҳақда) хабар бердилар. У: «Туяларингиздан кейин (қандай) бақо (тирикчилик) қолардингиз?!», деди. Сўнг Умар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига кириб: «Эй Расулуллаҳ, уларнинг туяларидан кейин (қандай) бақолари (қолади)?!», деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Одамларга жар сол, озуқаларининг ортиғини (қолдиғини) келтирсинлар», деди. Сўнг (Набий) дуо қилди ва унга барака (сўраб) дуо қилди. Кейин уларни идишлари билан чақирди, одамлар (идишларига) тўлдира бошладилар, токи тугатдилар (ҳамма тўйди). Сўнг Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Гувоҳлик бераманки, Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ ва мен Аллаҳнинг Расулиман», деди.