حَدَّثَنَا بِشْرُ بْنُ مَرْحُومٍ، حَدَّثَنَا حَاتِمُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ أَبِي عُبَيْدٍ، عَنْ سَلَمَةَ ـ رضى الله عنه قَالَ خَفَّتْ أَزْوَادُ النَّاسِ وَأَمْلَقُوا، فَأَتَوُا النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فِي نَحْرِ إِبِلِهِمْ، فَأَذِنَ لَهُمْ، فَلَقِيَهُمْ عُمَرُ فَأَخْبَرُوهُ فَقَالَ مَا بَقَاؤُكُمْ بَعْدَ إِبِلِكُمْ فَدَخَلَ عُمَرُ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ مَا بَقَاؤُهُمْ بَعْدَ إِبِلِهِمْ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " نَادِ فِي النَّاسِ يَأْتُونَ بِفَضْلِ أَزْوَادِهِمْ ". فَدَعَا وَبَرَّكَ عَلَيْهِ، ثُمَّ دَعَاهُمْ بِأَوْعِيَتِهِمْ، فَاحْتَثَى النَّاسُ حَتَّى فَرَغُوا، ثُمَّ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " أَشْهَدُ أَنْ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ، وَأَنِّي رَسُولُ اللَّهِ ".
Бишр ибн Марҳум бизга айтди, Ҳотам ибн Исмоил бизга айтди, Язид ибн Абу Убайддан, Салама розияллаҳу анҳудан, у деди: Одамларнинг йўл озуқалари камайиб, камбағаллашиб қолдилар. Улар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига туяларини сўйиш (учун изн сўраб) келдилар, у уларга изн берди. Уларни Умар учратди, улар унга (бу ҳақда) хабар бердилар. У: «Туяларингиздан кейин (қандай) бақо (тирикчилик) қолардингиз?!», деди. Сўнг Умар Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига кириб: «Эй Расулуллаҳ, уларнинг туяларидан кейин (қандай) бақолари (қолади)?!», деди. Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Одамларга жар сол, озуқаларининг ортиғини (қолдиғини) келтирсинлар», деди. Сўнг (Набий) дуо қилди ва унга барака (сўраб) дуо қилди. Кейин уларни идишлари билан чақирди, одамлар (идишларига) тўлдира бошладилар, токи тугатдилар (ҳамма тўйди). Сўнг Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам: «Гувоҳлик бераманки, Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ ва мен Аллаҳнинг Расулиман», деди.