باب غَزْوَةُ سِيفِ الْبَحْرِ وَهُمْ يَتَلَقَّوْنَ عِيرًا لِقُرَيْشٍ وَأَمِيرُهُمْ أَبُو عُبَيْدَةَ
حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ، قَالَ حَدَّثَنِي مَالِكٌ، عَنْ وَهْبِ بْنِ كَيْسَانَ، عَنْ جَابِرِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّهُ قَالَ بَعَثَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم بَعْثًا قِبَلَ السَّاحِلِ وَأَمَّرَ عَلَيْهِمْ أَبَا عُبَيْدَةَ بْنَ الْجَرَّاحِ وَهُمْ ثَلاَثُمِائَةٍ، فَخَرَجْنَا وَكُنَّا بِبَعْضِ الطَّرِيقِ فَنِيَ الزَّادُ فَأَمَرَ أَبُو عُبَيْدَةَ بِأَزْوَادِ الْجَيْشِ، فَجُمِعَ فَكَانَ مِزْوَدَىْ تَمْرٍ، فَكَانَ يَقُوتُنَا كُلَّ يَوْمٍ قَلِيلٌ قَلِيلٌ حَتَّى فَنِيَ، فَلَمْ يَكُنْ يُصِيبُنَا إِلاَّ تَمْرَةٌ تَمْرَةٌ فَقُلْتُ مَا تُغْنِي عَنْكُمْ تَمْرَةٌ فَقَالَ لَقَدْ وَجَدْنَا فَقْدَهَا حِينَ فَنِيَتْ. ثُمَّ انْتَهَيْنَا إِلَى الْبَحْرِ، فَإِذَا حُوتٌ مِثْلُ الظَّرِبِ فَأَكَلَ مِنْهَا الْقَوْمُ ثَمَانَ عَشْرَةَ لَيْلَةً، ثُمَّ أَمَرَ أَبُو عُبَيْدَةَ بِضِلَعَيْنِ مِنْ أَضْلاَعِهِ فَنُصِبَا، ثُمَّ أَمَرَ بِرَاحِلَةٍ فَرُحِلَتْ ثُمَّ مَرَّتْ تَحْتَهُمَا فَلَمْ تُصِبْهُمَا.
Исмоил бизга айтди, деди: Молик менга Ваҳб ибн Кайсондан, у Жобир ибн Абдуллаҳ розияллаҳу анҳумодан айтди: У айтди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам соҳил томонга бир қўшин юборди ва уларга Абу Убайда ибн ал-Жарроҳни амир қилди, улар уч юз (киши) эди. Биз чиқдик. Йўлнинг бир жойида бўлганимизда озиқ тугади. Абу Убайда қўшиннинг озиқларини (йиғишни) буюрди, у йиғилди, икки халта хурмо бўлди. У бизни ҳар куни оз-оздан озиқлантирарди, то у ҳам тугагунча. Бизга биттадан хурмодан бошқа нарса тегмасди. Мен дедим: «Битта хурмо сизга нима фойда беради?» У деди: «У тугаганда, унинг йўқлигини ҳис қилдик.» Кейин биз денгизга етдик, қарасак, тепаликдай бир балиқ (чиқиб қолибди). Қавм ундан ўн саккиз кеча еди. Кейин Абу Убайда унинг икки қовурғасидан (олишни) буюрди, улар ўрнатилди. Кейин бир уловга буюрди, у эгарланди ва у иккисининг тагидан ўтди, уларга тегмади (шунчалик баланд эди).
حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ الَّذِي حَفِظْنَاهُ مِنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ قَالَ سَمِعْتُ جَابِرَ بْنَ عَبْدِ اللَّهِ، يَقُولُ بَعَثَنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ثَلاَثَمِائَةِ رَاكِبٍ أَمِيرُنَا أَبُو عُبَيْدَةَ بْنُ الْجَرَّاحِ نَرْصُدُ عِيرَ قُرَيْشٍ، فَأَقَمْنَا بِالسَّاحِلِ نِصْفَ شَهْرٍ فَأَصَابَنَا جُوعٌ شَدِيدٌ حَتَّى أَكَلْنَا الْخَبَطَ، فَسُمِّيَ ذَلِكَ الْجَيْشُ جَيْشَ الْخَبَطِ، فَأَلْقَى لَنَا الْبَحْرُ دَابَّةً يُقَالُ لَهَا الْعَنْبَرُ، فَأَكَلْنَا مِنْهُ نِصْفَ شَهْرٍ وَادَّهَنَّا مِنْ وَدَكِهِ حَتَّى ثَابَتْ إِلَيْنَا أَجْسَامُنَا، فَأَخَذَ أَبُو عُبَيْدَةَ ضِلَعًا مِنْ أَضْلاَعِهِ فَنَصَبَهُ فَعَمَدَ إِلَى أَطْوَلِ رَجُلٍ مَعَهُ ـ قَالَ سُفْيَانُ مَرَّةً ضِلَعًا مِنْ أَعْضَائِهِ فَنَصَبَهُ وَأَخَذَ رَجُلاً وَبَعِيرًا ـ فَمَرَّ تَحْتَهُ قَالَ جَابِرٌ وَكَانَ رَجُلٌ مِنَ الْقَوْمِ نَحَرَ ثَلاَثَ جَزَائِرَ، ثُمَّ نَحَرَ ثَلاَثَ جَزَائِرَ، ثُمَّ نَحَرَ ثَلاَثَ جَزَائِرَ، ثُمَّ إِنَّ أَبَا عُبَيْدَةَ نَهَاهُ. وَكَانَ عَمْرٌو يَقُولُ أَخْبَرَنَا أَبُو صَالِحٍ أَنَّ قَيْسَ بْنَ سَعْدٍ قَالَ لأَبِيهِ كُنْتُ فِي الْجَيْشِ فَجَاعُوا. قَالَ انْحَرْ. قَالَ نَحَرْتُ. قَالَ ثُمَّ جَاعُوا قَالَ انْحَرْ. قَالَ نَحَرْتُ. قَالَ ثُمَّ جَاعُوا قَالَ انْحَرْ. قَالَ نَحَرْتُ ثُمَّ جَاعُوا قَالَ انْحَرْ. قَالَ نُهِيتُ.
Али ибн Абдуллаҳ бизга айтди, Суфён бизга айтди, деди: Биз Амр ибн Динордан ёдлаган нарса шуки, у айтди: Мен Жобир ибн Абдуллаҳни айтаётганини эшитдим: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бизни уч юз отлиқ қилиб юборди, амиримиз Абу Убайда ибн ал-Жарроҳ эди, биз Қурайш карвонини пойлардик. Биз соҳилда ярим ой турдик, бизга қаттиқ очлик етди, ҳатто хабат (дарахт барги)ни едик. Шу сабабли ўша қўшин Хабат қўшини деб номланди. Денгиз бизга Анбар деб аталадиган бир жониворни (чиқариб) ташлади. Биз ундан ярим ой едик, унинг ёғидан мой қилдик (суртдик), ҳатто таналаримиз бизга қайтди (кучга кирдик). Абу Убайда унинг қовурғаларидан бирини олиб ўрнатди, кейин ўзи билан бирга бўлган энг узун бўйли кишини чақирди — Суфён бир марта «аъзоларидан бир қовурғасини ўрнатди, бир киши ва туяни олди» деди — у унинг тагидан ўтди. Жобир айтди: Қавмдан бир киши уч туя сўйди, кейин яна уч туя сўйди, кейин яна уч туя сўйди, кейин Абу Убайда уни қайтарди. Амр айтарди: Бизга Абу Солиҳ хабар бердики, Қайс ибн Саъд отасига деди: «Мен қўшинда эдим, улар оч қолдилар. (Отам) деди: «Сўй.» Мен сўйдим, деди. Деди: кейин яна оч қолдилар. «Сўй» деди. Сўйдим. Деди: кейин яна оч қолдилар. «Сўй» деди. Сўйдим. Кейин оч қолдилар. «Сўй» деди. (Қайс) деди: «Мен қайтарилдим (ман қилиндим).»
حَدَّثَنَا مُسَدَّدٌ، حَدَّثَنَا يَحْيَى، عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي عَمْرٌو، أَنَّهُ سَمِعَ جَابِرًا ـ رضى الله عنه ـ يَقُولُ غَزَوْنَا جَيْشَ الْخَبَطِ وَأُمِّرَ أَبُو عُبَيْدَةَ، فَجُعْنَا جُوعًا شَدِيدًا فَأَلْقَى الْبَحْرُ حُوتًا مَيِّتًا، لَمْ نَرَ مِثْلَهُ، يُقَالُ لَهُ الْعَنْبَرُ، فَأَكَلْنَا مِنْهُ نِصْفَ شَهْرٍ، فَأَخَذَ أَبُو عُبَيْدَةَ عَظْمًا مِنْ عِظَامِهِ فَمَرَّ الرَّاكِبُ تَحْتَهُ. فَأَخْبَرَنِي أَبُو الزُّبَيْرِ أَنَّهُ سَمِعَ جَابِرًا يَقُولُ قَالَ أَبُو عُبَيْدَةَ كُلُوا. فَلَمَّا قَدِمْنَا الْمَدِينَةَ ذَكَرْنَا ذَلِكَ لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " كُلُوا رِزْقًا أَخْرَجَهُ اللَّهُ، أَطْعِمُونَا إِنْ كَانَ مَعَكُمْ ". فَأَتَاهُ بَعْضُهُمْ {بِعُضْوٍ} فَأَكَلَهُ.
Мусаддад бизга айтди, Яҳё бизга айтди, у Ибн Журайждан, деди: Менга Амр хабар берди, у Жобир розияллаҳу анҳуни айтаётганини эшитди: Биз Хабат қўшинини ғазот қилдик, Абу Убайда амир қилинган эди. Бизга қаттиқ очлик етди. Денгиз ўлик бир балиқни ташлади, биз унинг кабисини кўрмаган эдик, унга Анбар дейиларди. Биз ундан ярим ой едик. Абу Убайда унинг суякларидан бирини олди, отлиқ унинг тагидан ўтди. Менга Абуз-Зубайр хабар бердики, у Жобирни айтаётганини эшитди: Абу Убайда «Енглар» деди. Мадинага келганимизда, буни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга зикр қилдик. У деди: «Енглар, у Аллаҳ чиқарган ризқдир. Агар ёнингизда (бир қисми) бўлса, бизга ҳам едиринг.» Улардан бири унга бир бўлак келтирди, у уни еди.