حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا حَبَّانُ، حَدَّثَنَا هَمَّامٌ، حَدَّثَنَا ثَابِتٌ، حَدَّثَنَا أَنَسٌ، قَالَ حَدَّثَنِي أَبُو بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنْتُ مَعَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي الْغَارِ، فَرَأَيْتُ آثَارَ الْمُشْرِكِينَ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ، لَوْ أَنَّ أَحَدَهُمْ رَفَعَ قَدَمَهُ رَآنَا. قَالَ " مَا ظَنُّكَ بِاثْنَيْنِ اللَّهُ ثَالِثُهُمَا ".
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад бизга айтди, Ҳаббон бизга айтди, Ҳаммом бизга айтди, Собит бизга айтди, Анас бизга айтди, деди: Менга Абу Бакр розияллаҳу анҳу айтди: У айтди: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам билан ғорда эдим. Мен мушрикларнинг изларини (оёқларини) кўрдим ва дедим: «Эй Расулуллаҳ, агар улардан бири оёғини кўтарса (пастга қараса), бизни кўрарди.» У деди: «Аллаҳни учинчиси бўлган икки киши ҳақида нима деб ўйлайсан?»
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا ابْنُ عُيَيْنَةَ، عَنِ ابْنِ جُرَيْجٍ، عَنِ ابْنِ أَبِي مُلَيْكَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ أَنَّهُ قَالَ حِينَ وَقَعَ بَيْنَهُ وَبَيْنَ ابْنِ الزُّبَيْرِ قُلْتُ أَبُوهُ الزُّبَيْرُ، وَأُمُّهُ أَسْمَاءُ، وَخَالَتُهُ عَائِشَةُ، وَجَدُّهُ أَبُو بَكْرٍ، وَجَدَّتُهُ صَفِيَّةُ. فَقُلْتُ لِسُفْيَانَ إِسْنَادُهُ. فَقَالَ حَدَّثَنَا، فَشَغَلَهُ إِنْسَانٌ وَلَمْ يَقُلِ ابْنُ جُرَيْجٍ.
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад бизга айтди, Ибн Уяйна бизга айтди, у Ибн Журайждан, у Ибн Абу Мулайкадан, у Ибн Аббос розияллаҳу анҳумодан: У билан Ибн аз-Зубайр орасида (келишмовчилик) юз берганида деди: Мен дедим: «Унинг отаси — Зубайр, онаси — Асмо, холаси — Оиша, бобоси — Абу Бакр, бувиси — Сафия.» Мен Суфёнга: «Бунинг санади (қандай)?» дедим. У деди: «Бизга айтди...» — лекин бир инсон уни машғул қилди (гапини бўлди), шунинг учун «Ибн Журайж» демади.
حَدَّثَنِي عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ حَدَّثَنِي يَحْيَى بْنُ مَعِينٍ، حَدَّثَنَا حَجَّاجٌ، قَالَ ابْنُ جُرَيْجٍ قَالَ ابْنُ أَبِي مُلَيْكَةَ وَكَانَ بَيْنَهُمَا شَىْءٌ فَغَدَوْتُ عَلَى ابْنِ عَبَّاسٍ فَقُلْتُ أَتُرِيدُ أَنْ تُقَاتِلَ ابْنَ الزُّبَيْرِ، فَتُحِلُّ حَرَمَ اللَّهِ. فَقَالَ مَعَاذَ اللَّهِ، إِنَّ اللَّهَ كَتَبَ ابْنَ الزُّبَيْرِ وَبَنِي أُمَيَّةَ مُحِلِّينَ، وَإِنِّي وَاللَّهِ لاَ أُحِلُّهُ أَبَدًا. قَالَ قَالَ النَّاسُ بَايِعْ لاِبْنِ الزُّبَيْرِ. فَقُلْتُ وَأَيْنَ بِهَذَا الأَمْرِ عَنْهُ أَمَّا أَبُوهُ فَحَوَارِيُّ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، يُرِيدُ الزُّبَيْرَ، وَأَمَّا جَدُّهُ فَصَاحِبُ الْغَارِ، يُرِيدُ أَبَا بَكْرٍ، وَأُمُّهُ فَذَاتُ النِّطَاقِ، يُرِيدُ أَسْمَاءَ، وَأَمَّا خَالَتُهُ فَأُمُّ الْمُؤْمِنِينَ، يُرِيدُ عَائِشَةَ، وَأَمَّا عَمَّتُهُ فَزَوْجُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، يُرِيدُ خَدِيجَةَ، وَأَمَّا عَمَّةُ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَجَدَّتُهُ، يُرِيدُ صَفِيَّةَ، ثُمَّ عَفِيفٌ فِي الإِسْلاَمِ، قَارِئٌ لِلْقُرْآنِ. وَاللَّهِ إِنْ وَصَلُونِي وَصَلُونِي مِنْ قَرِيبٍ، وَإِنْ رَبُّونِي رَبَّنِي أَكْفَاءٌ كِرَامٌ، فَآثَرَ التُّوَيْتَاتِ وَالأُسَامَاتِ وَالْحُمَيْدَاتِ، يُرِيدُ أَبْطُنًا مِنْ بَنِي أَسَدٍ بَنِي تُوَيْتٍ وَبَنِي أُسَامَةَ وَبَنِي أَسَدٍ، إِنَّ ابْنَ أَبِي الْعَاصِ بَرَزَ يَمْشِي الْقُدَمِيَّةَ، يَعْنِي عَبْدَ الْمَلِكِ بْنَ مَرْوَانَ، وَإِنَّهُ لَوَّى ذَنَبَهُ، يَعْنِي ابْنَ الزُّبَيْرِ.
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад менга айтди, Яҳё ибн Маъин менга айтди, Ҳажжож бизга айтди, Ибн Журайж айтди, Ибн Абу Мулайка айтди: Улар иккиси (Ибн Аббос ва Ибн Зубайр) орасида бир нарса (низо) бор эди. Мен эрталаб Ибн Аббоснинг олдига келиб дедим: «Ибн аз-Зубайр билан жанг қилиб, Аллаҳнинг ҳарами(ҳурмати)ни бузмоқчимисан?» У деди: «Маозаллаҳ! Аллаҳ Ибн аз-Зубайр ва Бану Умайяни (ҳаром)ни ҳалол қилувчилар деб ёзган. Валлаҳи, мен уни ҳеч қачон ҳалол қилмайман.» У айтди: Одамлар дедилар: «Ибн аз-Зубайрга байъат қил.» Мен дедим: «Бу иш (хилофат) ундан қаерга қочар? Отаси эса Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг ҳаворийси (яъни Зубайр), бобоси эса ғор соҳиби (яъни Абу Бакр), онаси — икки белбоғ эгаси (яъни Асмо), холаси — мўминлар онаси (яъни Оиша), аммаси — Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг завжаси (яъни Хадича), Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг аммаси — унинг бувиси (яъни Сафия). Кейин (ўзи) Исломда иффатли, Қуръан ўқувчи. Валлаҳи, агар улар мени (ўзларига) қўшсалар, яқиндан қўшадилар, агар мени тарбияласалар (бошқарсалар), карамли тенгдошлар тарбиялайди.» У эса Тувайтлар, Усомалар ва Ҳумайдларни (яъни Бану Асаддан бўлган Бану Тувайт, Бану Усома ва Бану Асад қабилаларини) афзал кўрди. Албатта Ибн Абул-Ос (яъни Абдулмалик ибн Марвон) олдинга (ғолиб бўлиб) чиқиб, кибр билан юрди, у (яъни Ибн аз-Зубайр) эса думини буради (ожизланди).
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عُبَيْدِ بْنِ مَيْمُونٍ، حَدَّثَنَا عِيسَى بْنُ يُونُسَ، عَنْ عُمَرَ بْنِ سَعِيدٍ، قَالَ أَخْبَرَنِي ابْنُ أَبِي مُلَيْكَةَ، دَخَلْنَا عَلَى ابْنِ عَبَّاسٍ فَقَالَ أَلاَ تَعْجَبُونَ لاِبْنِ الزُّبَيْرِ قَامَ فِي أَمْرِهِ هَذَا فَقُلْتُ لأُحَاسِبَنَّ نَفْسِي لَهُ مَا حَاسَبْتُهَا لأَبِي بَكْرٍ وَلاَ لِعُمَرَ، وَلَهُمَا كَانَا أَوْلَى بِكُلِّ خَيْرٍ مِنْهُ، وَقُلْتُ ابْنُ عَمَّةِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم، وَابْنُ الزُّبَيْرِ، وَابْنُ أَبِي بَكْرٍ، وَابْنُ أَخِي خَدِيجَةَ، وَابْنُ أُخْتِ عَائِشَةَ فَإِذَا هُوَ يَتَعَلَّى عَنِّي وَلاَ يُرِيدُ ذَلِكَ فَقُلْتُ مَا كُنْتُ أَظُنُّ أَنِّي أَعْرِضُ هَذَا مِنْ نَفْسِي، فَيَدَعُهُ، وَمَا أُرَاهُ يُرِيدُ خَيْرًا، وَإِنْ كَانَ لاَ بُدَّ لأَنْ يَرُبَّنِي بَنُو عَمِّي أَحَبُّ إِلَىَّ مِنْ أَنْ يَرُبَّنِي غَيْرُهُمْ.
Муҳаммад ибн Убайд ибн Маймун бизга айтди, Исо ибн Юнус бизга айтди, у Умар ибн Саиддан, деди: Менга Ибн Абу Мулайка хабар берди: Биз Ибн Аббоснинг олдига кирдик. У деди: «Ибн аз-Зубайрдан ажабланмайсизми? У бу ишида (хилофат даъвосида) турди. Мен дедим: «Мен ўзимни у учун, Абу Бакр ва Умар учун ҳисобламаганча ҳисоблайман, ҳолбуки улар иккиси ҳар бир яхшиликка ундан кўра ҳақлироқ эдилар.» Ва дедим: «У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг аммасининг ўғли, Зубайрнинг ўғли, Абу Бакрнинг ўғли (невараси), Хадичанинг акасининг ўғли, Оишанинг синглисининг ўғли.» Лекин у мендан ўзини баланд тутади ва буни (менинг яқинлигимни) хоҳламайди.» Мен дедим: «Мен ўзимни шундай таклиф қиламан деб ўйламаган эдим, у эса уни рад қилади. Мен уни яхшилик хоҳлайди деб ўйламайман. Агар шарт бўлса (кимдир бошқариши керак бўлса), мени амакимнинг ўғиллари бошқариши, бошқалар бошқаришидан менга севимлироқдир.»