حَدَّثَنَا أَبُو مَعْمَرٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَارِثِ، حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، عَنْ حَفْصَةَ بِنْتِ سِيرِينَ، عَنْ أُمِّ عَطِيَّةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ بَايَعْنَا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَرَأَ عَلَيْنَا {أَنْ لاَ يُشْرِكْنَ بِاللَّهِ شَيْئًا} وَنَهَانَا عَنِ النِّيَاحَةِ، فَقَبَضَتِ امْرَأَةٌ يَدَهَا فَقَالَتْ أَسْعَدَتْنِي فُلاَنَةُ أُرِيدُ أَنْ أَجْزِيَهَا. فَمَا قَالَ لَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم شَيْئًا فَانْطَلَقَتْ وَرَجَعَتْ فَبَايَعَهَا.
Абу Маъмар, Абдулворисдан, у Айюбдан, у Ҳафса бинти Сийрийндан, у Умму Атийядан (розияллаҳу анҳо) ривоят қилади: Биз Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга байъат қилдик. У бизга «Аллаҳга ҳеч нарсани шерик қилмасликлари (шарти)» (оятини) ўқидилар ва бизни нивоҳадан (вовайло қилиб йиғлашдан) қайтардилар. Шунда бир аёл қўлини тортиб: Фалончи аёл менга (мотамда) ёрдам берган эди, мен унга (қайтариб) ёрдам бермоқчиман, деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга ҳеч нарса демадилар. У кетиб, (ёрдамини адо этиб) қайтди. Шунда у (Набий) унга байъат қилдилар.
حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدٍ، حَدَّثَنَا وَهْبُ بْنُ جَرِيرٍ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبِي قَالَ، سَمِعْتُ الزُّبَيْرَ، عَنْ عِكْرِمَةَ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، فِي قَوْلِهِ تَعَالَى {وَلاَ يَعْصِينَكَ فِي مَعْرُوفٍ} قَالَ إِنَّمَا هُوَ شَرْطٌ شَرَطَهُ اللَّهُ لِلنِّسَاءِ.
Абдуллаҳ ибн Муҳаммад, Ваҳб ибн Жарирдан: Бизга отам айтиб берди: Мен Зубайрни Икримадан, у Ибн Аббосдан ривоят қилганини эшитдим: Аллаҳ таолонинг «Маъруфда (яхшиликда) сенга осий бўлмасликлари» деган сўзи ҳақида: Бу Аллаҳ аёллар учун шарт қилган шартдир, деди.
{حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ الزُّهْرِيُّ حَدَّثَنَاهُ قَالَ حَدَّثَنِي أَبُو إِدْرِيسَ، سَمِعَ عُبَادَةَ بْنَ الصَّامِتِ ـ رضى الله عنه ـ قَالَ كُنَّا عِنْدَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " أَتُبَايِعُونِي عَلَى أَنْ لاَ تُشْرِكُوا بِاللَّهِ شَيْئًا وَلاَ تَزْنُوا وَلاَ تَسْرِقُوا ". وَقَرَأَ آيَةَ النِّسَاءِ ـ وَأَكْثَرُ لَفْظِ سُفْيَانَ قَرَأَ الآيَةَ ـ " فَمَنْ وَفَى مِنْكُمْ فَأَجْرُهُ عَلَى اللَّهِ، وَمَنْ أَصَابَ مِنْ ذَلِكَ شَيْئًا فَعُوقِبَ فَهُوَ كَفَّارَةٌ لَهُ، وَمَنْ أَصَابَ مِنْهَا شَيْئًا مِنْ ذَلِكَ فَسَتَرَهُ اللَّهُ فَهْوَ إِلَى اللَّهِ، إِنْ شَاءَ عَذَّبَهُ وَإِنْ شَاءَ غَفَرَ لَهُ} ". تَابَعَهُ عَبْدُ الرَّزَّاقِ عَنْ مَعْمَرٍ فِي الآيَةِ.
Али ибн Абдуллаҳ, Суфёндан: Зуҳрий бизга уни айтиб берди: Менга Абу Идрис айтиб берди: У Убода ибн Сомитни (розияллаҳу анҳу) эшитди: Биз Набий соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдида эдик. У: «Аллаҳга ҳеч нарсани шерик қилмаслик, зино қилмаслик, ўғирлик қилмаслик (шарти) устида менга байъат қиласизларми?» дедилар ва Нисо (оятини) ўқидилар — Суфённинг кўп (ривоят)ида «оятни ўқидилар» (дейилади) — «Сизлардан ким (аҳдига) вафо қилса, унинг ажри Аллаҳ зиммасидадир. Ким шулардан бирор нарсани қилиб, жазоланса, бу унга каффоратдир. Ким шулардан бирор нарсани қилса-ю, Аллаҳ уни яширса, у Аллаҳга (ҳавола)дир — хоҳласа азоблайди, хоҳласа кечиради» дедилар. Буни Абдураззоқ Маъмардан оятда мутобаъа қилди.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ عَبْدِ الرَّحِيمِ، حَدَّثَنَا هَارُونُ بْنُ مَعْرُوفٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ وَهْبٍ، قَالَ وَأَخْبَرَنِي ابْنُ جُرَيْجٍ، أَنَّ الْحَسَنَ بْنَ مُسْلِمٍ، أَخْبَرَهُ عَنْ طَاوُسٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ ـ رضى الله عنهما ـ قَالَ شَهِدْتُ الصَّلاَةَ يَوْمَ الْفِطْرِ مَعَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَأَبِي بَكْرٍ وَعُمَرَ وَعُثْمَانَ فَكُلُّهُمْ يُصَلِّيهَا قَبْلَ الْخُطْبَةِ ثُمَّ يَخْطُبُ بَعْدُ، فَنَزَلَ نَبِيُّ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَكَأَنِّي أَنْظُرُ إِلَيْهِ حِينَ يُجَلِّسُ الرِّجَالَ بِيَدِهِ، ثُمَّ أَقْبَلَ يَشُقُّهُمْ حَتَّى أَتَى النِّسَاءَ مَعَ بِلاَلٍ فَقَالَ {يَا أَيُّهَا النَّبِيُّ إِذَا جَاءَكَ الْمُؤْمِنَاتُ يُبَايِعْنَكَ عَلَى أَنْ لاَ يُشْرِكْنَ بِاللَّهِ شَيْئًا وَلاَ يَسْرِقْنَ وَلاَ يَزْنِينَ وَلاَ يَقْتُلْنَ أَوْلاَدَهُنَّ وَلاَ يَأْتِينَ بِبُهْتَانٍ يَفْتَرِينَهُ بَيْنَ أَيْدِيهِنَّ وَأَرْجُلِهِنَّ} حَتَّى فَرَغَ مِنَ الآيَةِ كُلِّهَا ثُمَّ قَالَ حِينَ فَرَغَ " أَنْتُنَّ عَلَى ذَلِكَ ". وَقَالَتِ امْرَأَةٌ وَاحِدَةٌ لَمْ يُجِبْهُ غَيْرُهَا نَعَمْ يَا رَسُولَ اللَّهِ، لاَ يَدْرِي الْحَسَنُ مَنْ هِيَ. قَالَ " فَتَصَدَّقْنَ " وَبَسَطَ بِلاَلٌ ثَوْبَهُ فَجَعَلْنَ يُلْقِينَ الْفَتَخَ وَالْخَوَاتِيمَ فِي ثَوْبِ بِلاَلٍ.
Муҳаммад ибн Абдураҳим, Ҳорун ибн Маъруфдан, у Абдуллаҳ ибн Ваҳбдан: Менга Ибн Журайж хабар берди: Ҳасан ибн Муслим унга Товусдан, у Ибн Аббосдан (розияллаҳу анҳумо) хабар берди: Мен Фитр (Ҳайит) куни Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам, Абу Бакр, Умар ва Усмон билан бирга намозда гувоҳ бўлдим. Уларнинг ҳаммаси уни хутбадан олдин ўқиб, сўнг хутба қилардилар. Набиюллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам (минбардан) тушдилар — гўё мен ҳозир у кишини кўриб тургандек, қўллари билан эркакларни ўтқизиб, сўнг уларни ёриб ўтиб, Билол билан бирга аёллар олдига келиб: «Эй Набий, мўмина аёллар сенга — Аллаҳга ҳеч нарсани шерик қилмаслик, ўғирлик қилмаслик, зино қилмаслик, болаларини ўлдирмаслик, қўллари ва оёқлари орасида (уйдириб) бўҳтон келтирмаслик (шарти) устида — байъат қилгани келишса» (оятини) то бутун оят тугагунча (ўқидилар). Сўнг тугатганда: «Сизлар шу (шарт) устидамисиз?» дедилар. Бир аёл — ундан бошқа ҳеч ким жавоб бермади — Ҳа, эй Расулуллаҳ, деди (Ҳасан у ким эканини билмайди). У: «Бас, садақа қилинглар» дедилар. Билол кийимини ёйди, аёллар фатах (узук) ва бошқа узукларини Билолнинг кийимига ташлай бошладилар.