حَدَّثَنَا أَبُو مَعْمَرٍ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَارِثِ، حَدَّثَنَا أَيُّوبُ، عَنْ حَفْصَةَ بِنْتِ سِيرِينَ، عَنْ أُمِّ عَطِيَّةَ ـ رضى الله عنها ـ قَالَتْ بَايَعْنَا رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَرَأَ عَلَيْنَا {أَنْ لاَ يُشْرِكْنَ بِاللَّهِ شَيْئًا} وَنَهَانَا عَنِ النِّيَاحَةِ، فَقَبَضَتِ امْرَأَةٌ يَدَهَا فَقَالَتْ أَسْعَدَتْنِي فُلاَنَةُ أُرِيدُ أَنْ أَجْزِيَهَا. فَمَا قَالَ لَهَا النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم شَيْئًا فَانْطَلَقَتْ وَرَجَعَتْ فَبَايَعَهَا.
Абу Маъмар, Абдулворисдан, у Айюбдан, у Ҳафса бинти Сийрийндан, у Умму Атийядан (розияллаҳу анҳо) ривоят қилади: Биз Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламга байъат қилдик. У бизга «Аллаҳга ҳеч нарсани шерик қилмасликлари (шарти)» (оятини) ўқидилар ва бизни нивоҳадан (вовайло қилиб йиғлашдан) қайтардилар. Шунда бир аёл қўлини тортиб: Фалончи аёл менга (мотамда) ёрдам берган эди, мен унга (қайтариб) ёрдам бермоқчиман, деди. Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам унга ҳеч нарса демадилар. У кетиб, (ёрдамини адо этиб) қайтди. Шунда у (Набий) унга байъат қилдилар.