حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ أَبِي بَكْرٍ، حَدَّثَنَا مُعْتَمِرٌ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ، عَنْ نَافِعٍ، سَمِعَ ابْنَ كَعْبِ بْنِ مَالِكٍ، يُخْبِرُ ابْنَ عُمَرَ أَنَّ أَبَاهُ، أَخْبَرَهُ أَنَّ جَارِيَةً لَهُمْ كَانَتْ تَرْعَى غَنَمًا بِسَلْعٍ، فَأَبْصَرَتْ بِشَاةٍ مِنْ غَنَمِهَا مَوْتًا، فَكَسَرَتْ حَجَرًا فَذَبَحَتْهَا، فَقَالَ لأَهْلِهِ لاَ تَأْكُلُوا حَتَّى آتِيَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم فَأَسْأَلَهُ، أَوْ حَتَّى أُرْسِلَ إِلَيْهِ مَنْ يَسْأَلُهُ. فَأَتَى النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم أَوْ بَعَثَ إِلَيْهِ فَأَمَرَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم بِأَكْلِهَا.
Муҳаммад ибн Абу Бакр, Муътамирдан, у Убайдуллаҳдан, у Нофиъдан ривоят қилади: У Каъб ибн Моликнинг ўғлини Ибн Умарга хабар бераётганини эшитди: Отаси (Каъб) унга хабар берди: Уларнинг бир чўриси Салъ (тоғи)да қўй боқар эди. У ўз қўйларидан бирини ўлим (хавфи)да кўриб (касал бўлиб қолганини кўриб), бир тош синдириб, уни бўғизлади. (Каъб) ўз аҳлига: Мен Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга келиб, ундан сўрамагунимча — ёки унга сўровчи юбормагунимча — еманглар, деди. У Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга келди — ёки унга (одам) юборди — Набий соллаллаҳу алайҳи васаллам уни ейишни буюрдилар.
حَدَّثَنَا مُوسَى، حَدَّثَنَا جُوَيْرِيَةُ، عَنْ نَافِعٍ، عَنْ رَجُلٍ، مِنْ بَنِي سَلِمَةَ أَخْبَرَ عَبْدَ اللَّهِ، أَنَّ جَارِيَةً، لِكَعْبِ بْنِ مَالِكٍ تَرْعَى غَنَمًا لَهُ بِالْجُبَيْلِ الَّذِي بِالسُّوقِ وَهْوَ بِسَلْعٍ، فَأُصِيبَتْ شَاةٌ، فَكَسَرَتْ حَجَرًا فَذَبَحَتْهَا، فَذَكَرُوا لِلنَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَأَمَرَهُمْ بِأَكْلِهَا.
Мусо, Жувайриядан, у Нофиъдан, у Бану Салимадан бир кишидан ривоят қилади: У Абдуллаҳга хабар берди: Каъб ибн Моликнинг бир чўриси унинг қўйларини бозордаги тепаликда — у Салъда эди — боқар эди. Бир қўй(и) (ўлим хавфига) учради, у бир тош синдириб, уни бўғизлади. Буни Набий соллаллаҳу алайҳи васалламга зикр қилдилар, у уларга уни ейишни буюрдилар.
حَدَّثَنَا عَبْدَانُ، قَالَ أَخْبَرَنِي أَبِي، عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ مَسْرُوقٍ، عَنْ عَبَايَةَ بْنِ رَافِعٍ، عَنْ جَدِّهِ، أَنَّهُ قَالَ يَا رَسُولَ اللَّهِ لَيْسَ لَنَا مُدًى. فَقَالَ " مَا أَنْهَرَ الدَّمَ وَذُكِرَ اسْمُ اللَّهِ فَكُلْ، لَيْسَ الظُّفُرَ وَالسِّنَّ، أَمَّا الظُّفُرُ فَمُدَى الْحَبَشَةِ، وَأَمَّا السِّنُّ فَعَظْمٌ ". وَنَدَّ بَعِيرٌ فَحَبَسَهُ فَقَالَ " إِنَّ لِهَذِهِ الإِبِلِ أَوَابِدَ كَأَوَابِدِ الْوَحْشِ فَمَا غَلَبَكُمْ مِنْهَا فَاصْنَعُوا هَكَذَا ".
Абдон, отасидан, у Шуъбадан, у Саид ибн Масруқдан, у Абоя ибн Рофиъдан, у бобосидан ривоят қилади: У: Эй Расулуллаҳ, бизда пичоқлар йўқ, деди. У: «Қонни оқизиб ва Аллаҳнинг исми айтилган нарсани е, фақат тирноқ ва тиш (билан сўйилганини) эмас; тирноқ — Ҳабашларнинг пичоқларидир, тиш эса — суякдир» дедилар. Бир туя қочди, у (киши) уни (ўқ билан) тўхтатди. У: «Албатта бу туяларда ёввойи (ҳайвон)ларнинг ваҳшийлиги каби ваҳшийлик бордир; улардан сизларга (қочиб) ғолиб келганини мана шундай қилинглар» дедилар.