حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ حَدَّثَنِي مُوسَى بْنُ أَبِي عَائِشَةَ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، وَعَائِشَةَ، أَنَّ أَبَا بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ قَبَّلَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَهْوَ مَيِّتٌ. قَالَ وَقَالَتْ عَائِشَةُ لَدَدْنَاهُ فِي مَرَضِهِ، فَجَعَلَ يُشِيرُ إِلَيْنَا، أَنْ لاَ تَلُدُّونِي. فَقُلْنَا كَرَاهِيَةُ الْمَرِيضِ لِلدَّوَاءِ. فَلَمَّا أَفَاقَ قَالَ " أَلَمْ أَنْهَكُمْ أَنْ تَلُدُّونِي ". قُلْنَا كَرَاهِيَةَ الْمَرِيضِ لِلدَّوَاءِ. فَقَالَ " لاَ يَبْقَى فِي الْبَيْتِ أَحَدٌ إِلاَّ لُدَّ ـ وَأَنَا أَنْظُرُ ـ إِلاَّ الْعَبَّاسَ فَإِنَّهُ لَمْ يَشْهَدْكُمْ ".
Али ибн Абдуллаҳ, Яҳё ибн Саиддан: Бизга Суфён: Менга Мусо ибн Абу Оиша, у Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳдан, у Ибн Аббос ва Оишадан айтиб берди: Абу Бакр (розияллаҳу анҳу) Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни — у киши маййит (вафот этган) ҳолда — ўпди. У: Оиша: Биз у кишини касалликларида (оғизларининг четидан куч билан) дори (ладд) бердик. У киши бизга: Менга дори берманглар, деб ишора қила бошладилар. Биз: Касалнинг дорини ёқтирмаслиги (бўлса керак), дедик. (Ҳушлари) қайтганида: «Мен сизларни менга ладд қилишдан қайтармадимми?» дедилар. Биз: Касалнинг дорини ёқтирмаслиги (деб ўйладик), дедик. У: «Уйда ҳеч ким қолмасин, илло ладд қилинсин — мен қараб турган ҳолда — фақат Аббосдан бошқа, чунки у сизлар билан бирга (бунда) ҳозир бўлмаган эди» дедилар, деди.
حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، أَخْبَرَنِي عُبَيْدُ اللَّهِ، عَنْ أُمِّ قَيْسٍ، قَالَتْ دَخَلْتُ بِابْنٍ لِي عَلَى رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ أَعْلَقْتُ عَلَيْهِ مِنَ الْعُذْرَةِ فَقَالَ " عَلَى مَا تَدْغَرْنَ أَوْلاَدَكُنَّ بِهَذَا الْعِلاَقِ عَلَيْكُنَّ بِهَذَا الْعُودِ الْهِنْدِيِّ، فَإِنَّ فِيهِ سَبْعَةَ أَشْفِيَةٍ، مِنْهَا ذَاتُ الْجَنْبِ يُسْعَطُ مِنَ الْعُذْرَةِ، وَيُلَدُّ مِنْ ذَاتِ الْجَنْبِ ". فَسَمِعْتُ الزُّهْرِيَّ يَقُولُ بَيَّنَ لَنَا اثْنَيْنِ وَلَمْ يُبَيِّنْ لَنَا خَمْسَةً. قُلْتُ لِسُفْيَانَ فَإِنَّ مَعْمَرًا يَقُولُ أَعْلَقْتُ عَلَيْهِ. قَالَ لَمْ يَحْفَظْ أَعْلَقْتُ عَنْهُ، حَفِظْتُهُ مِنْ فِي الزُّهْرِيِّ. وَوَصَفَ سُفْيَانُ الْغُلاَمَ يُحَنَّكُ بِالإِصْبَعِ وَأَدْخَلَ سُفْيَانُ فِي حَنَكِهِ، إِنَّمَا يَعْنِي رَفْعَ حَنَكِهِ بِإِصْبَعِهِ، وَلَمْ يَقُلْ أَعْلِقُوا عَنْهُ شَيْئًا.
Али ибн Абдуллаҳ, Суфёндан, у Зуҳрийдан: Менга Убайдуллаҳ, у Умму Қайсдан хабар берди: У: Мен бир ўғлимни Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг олдига олиб кирдим, мен унга узра (томоқ) сабабли (томоғини бармоқ билан) босган эдим. У: «Нимага болаларингизни мана шу (томоқ) босиш билан азоблайсизлар? Сизлар мана шу ҳинд ёғочини (лозим тутинг), чунки унда етти шифо бор, улардан бири зотулжанбдир: у узра учун бурундан (сўриб) ишлатилади ва зотулжанб учун (оғиз четидан) томизилади» дедилар. Мен Зуҳрийнинг шундай деяётганини эшитдим: У бизга иккисини баён қилди, бештасини бизга баён қилмади. Мен Суфёнга: Маъмар: «аълақту алайҳи» (унга осдим) дейди-ку? дедим. У: У эслаб қолмаган, (тўғриси) «аълақту анҳу» (ундан кўтардим), мен уни Зуҳрийнинг оғзидан эслаб қолдим, деди. Суфён болани бармоқ билан таҳник қилишни таърифлади ва Суфён бармоғини унинг танглайига киритди — яъни унинг танглайини бармоғи билан кўтаришни назарда тутди — ва: «Ундан бирор нарса(ни осиб) кўтаринглар» демади.