حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ حَدَّثَنِي مُوسَى بْنُ أَبِي عَائِشَةَ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، وَعَائِشَةَ، أَنَّ أَبَا بَكْرٍ ـ رضى الله عنه ـ قَبَّلَ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم وَهْوَ مَيِّتٌ. قَالَ وَقَالَتْ عَائِشَةُ لَدَدْنَاهُ فِي مَرَضِهِ، فَجَعَلَ يُشِيرُ إِلَيْنَا، أَنْ لاَ تَلُدُّونِي. فَقُلْنَا كَرَاهِيَةُ الْمَرِيضِ لِلدَّوَاءِ. فَلَمَّا أَفَاقَ قَالَ " أَلَمْ أَنْهَكُمْ أَنْ تَلُدُّونِي ". قُلْنَا كَرَاهِيَةَ الْمَرِيضِ لِلدَّوَاءِ. فَقَالَ " لاَ يَبْقَى فِي الْبَيْتِ أَحَدٌ إِلاَّ لُدَّ ـ وَأَنَا أَنْظُرُ ـ إِلاَّ الْعَبَّاسَ فَإِنَّهُ لَمْ يَشْهَدْكُمْ ".
Али ибн Абдуллаҳ, Яҳё ибн Саиддан: Бизга Суфён: Менга Мусо ибн Абу Оиша, у Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳдан, у Ибн Аббос ва Оишадан айтиб берди: Абу Бакр (розияллаҳу анҳу) Набий соллаллаҳу алайҳи васалламни — у киши маййит (вафот этган) ҳолда — ўпди. У: Оиша: Биз у кишини касалликларида (оғизларининг четидан куч билан) дори (ладд) бердик. У киши бизга: Менга дори берманглар, деб ишора қила бошладилар. Биз: Касалнинг дорини ёқтирмаслиги (бўлса керак), дедик. (Ҳушлари) қайтганида: «Мен сизларни менга ладд қилишдан қайтармадимми?» дедилар. Биз: Касалнинг дорини ёқтирмаслиги (деб ўйладик), дедик. У: «Уйда ҳеч ким қолмасин, илло ладд қилинсин — мен қараб турган ҳолда — фақат Аббосдан бошқа, чунки у сизлар билан бирга (бунда) ҳозир бўлмаган эди» дедилар, деди.