حَدَّثَنَا عُمَرُ بْنُ حَفْصِ بْنِ غِيَاثٍ، حَدَّثَنَا أَبِي، حَدَّثَنَا الأَعْمَشُ، حَدَّثَنَا شَقِيقٌ، سَمِعْتُ حُذَيْفَةَ، يَقُولُ بَيْنَا نَحْنُ جُلُوسٌ عِنْدَ عُمَرَ قَالَ أَيُّكُمْ يَحْفَظُ قَوْلَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي الْفِتْنَةِ. قَالَ " فِتْنَةُ الرَّجُلِ فِي أَهْلِهِ وَمَالِهِ وَوَلَدِهِ وَجَارِهِ، تُكَفِّرُهَا الصَّلاَةُ وَالصَّدَقَةُ وَالأَمْرُ بِالْمَعْرُوفِ وَالنَّهْىُ عَنِ الْمُنْكَرِ ". قَالَ لَيْسَ عَنْ هَذَا أَسْأَلُكَ، وَلَكِنِ الَّتِي تَمُوجُ كَمَوْجِ الْبَحْرِ. قَالَ لَيْسَ عَلَيْكَ مِنْهَا بَأْسٌ يَا أَمِيرَ الْمُؤْمِنِينَ، إِنَّ بَيْنَكَ وَبَيْنَهَا بَابًا مُغْلَقًا. قَالَ عُمَرُ أَيُكْسَرُ الْبَابُ أَمْ يُفْتَحُ قَالَ بَلْ يُكْسَرُ. قَالَ عُمَرُ إِذًا لاَ يُغْلَقَ أَبَدًا. قُلْتُ أَجَلْ. قُلْنَا لِحُذَيْفَةَ أَكَانَ عُمَرُ يَعْلَمُ الْبَابَ قَالَ نَعَمْ كَمَا أَعْلَمُ أَنَّ دُونَ غَدٍ لَيْلَةً، وَذَلِكَ أَنِّي حَدَّثْتُهُ حَدِيثًا لَيْسَ بِالأَغَالِيطِ. فَهِبْنَا أَنْ نَسْأَلَهُ مَنِ الْبَابُ فَأَمَرْنَا مَسْرُوقًا فَسَأَلَهُ فَقَالَ مَنِ الْبَابُ قَالَ عُمَرُ.
Шақиқ айтди: Ҳузайфани эшитдим, деди: Биз Умарнинг ҳузурида ўтирган эдик. У: "Қайсингиз Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг фитна ҳақидаги сўзини ёдда сақлайсиз?" деди. (Ҳузайфа): "Кишининг аҳли, моли, боласи ва қўшниси ҳақидаги фитнасини — намоз, садақа, маъруфга буюриш ва мункардан қайтариш каффорат қилади" деди. (Умар): "Мен сендан бу ҳақда сўрамаяпман, балки денгиз тўлқини каби мавж урадигани (ҳақида)" деди. (Ҳузайфа): "Сенга ундан зиён йўқ, эй амирул мўминин, чунки сен билан унинг орасида ёпиқ бир эшик бор" деди. Умар: "У эшик синадими ёки очиладими?" деди. (Ҳузайфа): "Балки синади" деди. Умар: "У ҳолда у ҳеч қачон ёпилмайди" деди. Мен: "Ҳа" дедим. Биз Ҳузайфага: "Умар у эшикни билармиди?" дедик. У: "Ҳа — эртангача бир кеча борлигини билганимдек (аниқ биларди), чунки мен унга хато (аралашмаган) бир ҳадис айтган эдим" деди. Биз ундан эшик ким эканини сўрашга қўрқдик, шунинг учун Масруққа (сўрашни) буюрдик. У сўради: "Эшик ким?" деди. (Ҳузайфа): "Умар" деди.
حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ أَبِي مَرْيَمَ، أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرٍ، عَنْ شَرِيكِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ، عَنْ أَبِي مُوسَى الأَشْعَرِيِّ، قَالَ خَرَجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَى حَائِطٍ مِنْ حَوَائِطِ الْمَدِينَةِ لِحَاجَتِهِ، وَخَرَجْتُ فِي إِثْرِهِ، فَلَمَّا دَخَلَ الْحَائِطَ جَلَسْتُ عَلَى بَابِهِ وَقُلْتُ لأَكُونَنَّ الْيَوْمَ بَوَّابَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَلَمْ يَأْمُرْنِي فَذَهَبَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَقَضَى حَاجَتَهُ، وَجَلَسَ عَلَى قُفِّ الْبِئْرِ، فَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ وَدَلاَّهُمَا فِي الْبِئْرِ، فَجَاءَ أَبُو بَكْرٍ يَسْتَأْذِنُ عَلَيْهِ لِيَدْخُلَ فَقُلْتُ كَمَا أَنْتَ حَتَّى أَسْتَأْذِنَ لَكَ، فَوَقَفَ فَجِئْتُ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ يَا نَبِيَّ اللَّهِ أَبُو بَكْرٍ يَسْتَأْذِنُ عَلَيْكَ. قَالَ " ائْذَنْ لَهُ، وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ ". فَدَخَلَ فَجَاءَ عَنْ يَمِينِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ وَدَلاَّهُمَا فِي الْبِئْرِ، فَجَاءَ عُمَرُ فَقُلْتُ كَمَا أَنْتَ حَتَّى أَسْتَأْذِنَ لَكَ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " ائْذَنْ لَهُ، وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ ". فَجَاءَ عَنْ يَسَارِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ فَدَلاَّهُمَا فِي الْبِئْرِ، فَامْتَلأَ الْقُفُّ فَلَمْ يَكُنْ فِيهِ مَجْلِسٌ، ثُمَّ جَاءَ عُثْمَانُ فَقُلْتُ كَمَا أَنْتَ حَتَّى أَسْتَأْذِنَ لَكَ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " ائْذَنْ لَهُ، وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ، مَعَهَا بَلاَءٌ يُصِيبُهُ ". فَدَخَلَ فَلَمْ يَجِدْ مَعَهُمْ مَجْلِسًا، فَتَحَوَّلَ حَتَّى جَاءَ مُقَابِلَهُمْ عَلَى شَفَةِ الْبِئْرِ، فَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ ثُمَّ دَلاَّهُمَا فِي الْبِئْرِ. فَجَعَلْتُ أَتَمَنَّى أَخًا لِي وَأَدْعُو اللَّهَ أَنْ يَأْتِيَ. قَالَ ابْنُ الْمُسَيَّبِ فَتَأَوَّلْتُ ذَلِكَ قُبُورَهُمُ اجْتَمَعَتْ هَا هُنَا وَانْفَرَدَ عُثْمَانُ.
Абу Мусо ал-Ашъарий айтди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Мадина боғларидан бирига ҳожатига чиқди, мен ҳам орқасидан чиқдим. У боғга киргач, мен эшиги олдида ўтириб: "Бугун, у менга буюрмаган бўлса ҳам, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг эшик соқчиси бўламан" дедим. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бориб ҳожатини адо этди ва қудуқ жиягига ўтирди, икки болдирини очиб қудуққа осилтирди. Абу Бакр келиб киришга изн сўради, мен: "Жойингда туриб тур, то сенга изн сўраб келгунча" дедим. У тўхтади. Мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келиб: "Эй Аллаҳнинг Набийси, Абу Бакр сенга изн сўраяпти" дедим. Деди: "Унга изн бер ва жаннат билан суюнчила." У кириб, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ўнг томонидан келди, икки болдирини очиб қудуққа осилтирди. Кейин Умар келди, мен: "Жойингда туриб тур, то сенга изн сўраб (келгунча)" дедим. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Унга изн бер ва жаннат билан суюнчила" деди. У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг чап томонидан келди, икки болдирини очиб қудуққа осилтирди. Жияк тўлди, унда ўтиргани жой қолмади. Кейин Усмон келди, мен: "Жойингда туриб тур, то сенга изн сўраб (келгунча)" дедим. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Унга изн бер ва жаннат билан суюнчила — унга етадиган бир бало билан бирга" деди. У кириб, уларнинг ёнида ўтирадиган жой топмади, шунинг учун уларга рўпара — қудуқ лабида — келгунча айланиб ўтди, икки болдирини очиб қудуққа осилтирди. Мен ўзимнинг бир акамни орзу қилар ва Аллаҳ уни келтиришини сўраб дуо қилар эдим. Ибн ал-Мусайяб: "Мен буни — уларнинг қабрлари бу ерда жамланди, Усмонники эса ажралди — деб таъбир қилдим" деди.
حَدَّثَنِي بِشْرُ بْنُ خَالِدٍ، أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرٍ، عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ سُلَيْمَانَ، سَمِعْتُ أَبَا وَائِلٍ، قَالَ قِيلَ لأُسَامَةَ أَلاَ تُكَلِّمُ هَذَا. قَالَ قَدْ كَلَّمْتُهُ مَا دُونَ أَنْ أَفْتَحَ بَابًا، أَكُونُ أَوَّلَ مَنْ يَفْتَحُهُ، وَمَا أَنَا بِالَّذِي أَقُولُ لِرَجُلٍ بَعْدَ أَنْ يَكُونَ أَمِيرًا عَلَى رَجُلَيْنِ أَنْتَ خَيْرٌ. بَعْدَ مَا سَمِعْتُ مِنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " يُجَاءُ بِرَجُلٍ فَيُطْرَحُ فِي النَّارِ، فَيَطْحَنُ فِيهَا كَطَحْنِ الْحِمَارِ بِرَحَاهُ، فَيُطِيفُ بِهِ أَهْلُ النَّارِ فَيَقُولُونَ أَىْ فُلاَنُ أَلَسْتَ كُنْتَ تَأْمُرُ بِالْمَعْرُوفِ، وَتَنْهَى عَنِ الْمُنْكَرِ فَيَقُولُ إِنِّي كُنْتُ آمُرُ بِالْمَعْرُوفِ وَلاَ أَفْعَلُهُ، وَأَنْهَى عَنِ الْمُنْكَرِ وَأَفْعَلُهُ ".
Абу Воил айтди: Усомага: "Мана бу (Усмон ёки Али) билан гаплашмайсанми?" дейилди. У: "Мен у билан гаплашдим, лекин бир эшикни очмай (гаплашдим) — уни биринчи очувчи бўлмаслик учун. Мен бир кишига — у икки кишига амир бўлганидан кейин — «Сен яхшироқсан» дейдиганлардан эмасман, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан эшитганимдан кейин. У: «Бир киши келтирилиб дўзахга ташланади, унда эшак тегирмони билан (ун) тортгандек айланади. Дўзах аҳли унинг атрофига тўпланиб: ‹Эй фалон, сен маъруфга буюриб, мункардан қайтармасмидинг?› дейди. У: ‹Мен маъруфга буюрардим, лекин ўзим қилмасдим; мункардан қайтарардим, лекин ўзим қилардим› дейди» деганини эшитганман" деди.