حَدَّثَنَا سَعِيدُ بْنُ أَبِي مَرْيَمَ، أَخْبَرَنَا مُحَمَّدُ بْنُ جَعْفَرٍ، عَنْ شَرِيكِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ الْمُسَيَّبِ، عَنْ أَبِي مُوسَى الأَشْعَرِيِّ، قَالَ خَرَجَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم إِلَى حَائِطٍ مِنْ حَوَائِطِ الْمَدِينَةِ لِحَاجَتِهِ، وَخَرَجْتُ فِي إِثْرِهِ، فَلَمَّا دَخَلَ الْحَائِطَ جَلَسْتُ عَلَى بَابِهِ وَقُلْتُ لأَكُونَنَّ الْيَوْمَ بَوَّابَ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَلَمْ يَأْمُرْنِي فَذَهَبَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم وَقَضَى حَاجَتَهُ، وَجَلَسَ عَلَى قُفِّ الْبِئْرِ، فَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ وَدَلاَّهُمَا فِي الْبِئْرِ، فَجَاءَ أَبُو بَكْرٍ يَسْتَأْذِنُ عَلَيْهِ لِيَدْخُلَ فَقُلْتُ كَمَا أَنْتَ حَتَّى أَسْتَأْذِنَ لَكَ، فَوَقَفَ فَجِئْتُ إِلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقُلْتُ يَا نَبِيَّ اللَّهِ أَبُو بَكْرٍ يَسْتَأْذِنُ عَلَيْكَ. قَالَ " ائْذَنْ لَهُ، وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ ". فَدَخَلَ فَجَاءَ عَنْ يَمِينِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ وَدَلاَّهُمَا فِي الْبِئْرِ، فَجَاءَ عُمَرُ فَقُلْتُ كَمَا أَنْتَ حَتَّى أَسْتَأْذِنَ لَكَ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " ائْذَنْ لَهُ، وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ ". فَجَاءَ عَنْ يَسَارِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ فَدَلاَّهُمَا فِي الْبِئْرِ، فَامْتَلأَ الْقُفُّ فَلَمْ يَكُنْ فِيهِ مَجْلِسٌ، ثُمَّ جَاءَ عُثْمَانُ فَقُلْتُ كَمَا أَنْتَ حَتَّى أَسْتَأْذِنَ لَكَ. فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " ائْذَنْ لَهُ، وَبَشِّرْهُ بِالْجَنَّةِ، مَعَهَا بَلاَءٌ يُصِيبُهُ ". فَدَخَلَ فَلَمْ يَجِدْ مَعَهُمْ مَجْلِسًا، فَتَحَوَّلَ حَتَّى جَاءَ مُقَابِلَهُمْ عَلَى شَفَةِ الْبِئْرِ، فَكَشَفَ عَنْ سَاقَيْهِ ثُمَّ دَلاَّهُمَا فِي الْبِئْرِ. فَجَعَلْتُ أَتَمَنَّى أَخًا لِي وَأَدْعُو اللَّهَ أَنْ يَأْتِيَ. قَالَ ابْنُ الْمُسَيَّبِ فَتَأَوَّلْتُ ذَلِكَ قُبُورَهُمُ اجْتَمَعَتْ هَا هُنَا وَانْفَرَدَ عُثْمَانُ.
Абу Мусо ал-Ашъарий айтди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Мадина боғларидан бирига ҳожатига чиқди, мен ҳам орқасидан чиқдим. У боғга киргач, мен эшиги олдида ўтириб: "Бугун, у менга буюрмаган бўлса ҳам, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг эшик соқчиси бўламан" дедим. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бориб ҳожатини адо этди ва қудуқ жиягига ўтирди, икки болдирини очиб қудуққа осилтирди. Абу Бакр келиб киришга изн сўради, мен: "Жойингда туриб тур, то сенга изн сўраб келгунча" дедим. У тўхтади. Мен Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг олдига келиб: "Эй Аллаҳнинг Набийси, Абу Бакр сенга изн сўраяпти" дедим. Деди: "Унга изн бер ва жаннат билан суюнчила." У кириб, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг ўнг томонидан келди, икки болдирини очиб қудуққа осилтирди. Кейин Умар келди, мен: "Жойингда туриб тур, то сенга изн сўраб (келгунча)" дедим. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Унга изн бер ва жаннат билан суюнчила" деди. У Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг чап томонидан келди, икки болдирини очиб қудуққа осилтирди. Жияк тўлди, унда ўтиргани жой қолмади. Кейин Усмон келди, мен: "Жойингда туриб тур, то сенга изн сўраб (келгунча)" дедим. Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): "Унга изн бер ва жаннат билан суюнчила — унга етадиган бир бало билан бирга" деди. У кириб, уларнинг ёнида ўтирадиган жой топмади, шунинг учун уларга рўпара — қудуқ лабида — келгунча айланиб ўтди, икки болдирини очиб қудуққа осилтирди. Мен ўзимнинг бир акамни орзу қилар ва Аллаҳ уни келтиришини сўраб дуо қилар эдим. Ибн ал-Мусайяб: "Мен буни — уларнинг қабрлари бу ерда жамланди, Усмонники эса ажралди — деб таъбир қилдим" деди.