حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ عَلِيٍّ، حَدَّثَنَا وَكِيعٌ، عَنْ زَكَرِيَّا بْنِ إِسْحَاقَ الْمَكِّيِّ، عَنْ عَمْرِو بْنِ أَبِي سُفْيَانَ الْجُمَحِيِّ، عَنْ مُسْلِمِ بْنِ ثَفِنَةَ الْيَشْكُرِيِّ، - قَالَ الْحَسَنُ رَوْحٌ يَقُولُ مُسْلِمُ بْنُ شُعْبَةَ - قَالَ اسْتَعْمَلَ نَافِعُ بْنُ عَلْقَمَةَ أَبِي عَلَى عِرَافَةِ قَوْمِهِ فَأَمَرَهُ أَنْ يُصَدِّقَهُمْ قَالَ فَبَعَثَنِي أَبِي فِي طَائِفَةٍ مِنْهُمْ فَأَتَيْتُ شَيْخًا كَبِيرًا يُقَالُ لَهُ سَعْرُ بْنُ دَيْسَمٍ فَقُلْتُ إِنَّ أَبِي بَعَثَنِي إِلَيْكَ - يَعْنِي لأُصَدِّقَكَ - قَالَ ابْنَ أَخِي وَأَىَّ نَحْوٍ تَأْخُذُونَ قُلْتُ نَخْتَارُ حَتَّى إِنَّا نَتَبَيَّنُ ضُرُوعَ الْغَنَمِ . قَالَ ابْنَ أَخِي فَإِنِّي أُحَدِّثُكَ أَنِّي كُنْتُ فِي شِعْبٍ مِنْ هَذِهِ الشِّعَابِ عَلَى عَهْدِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي غَنَمٍ لِي فَجَاءَنِي رَجُلاَنِ عَلَى بَعِيرٍ فَقَالاَ لِي إِنَّا رَسُولاَ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِلَيْكَ لِتُؤَدِّيَ صَدَقَةَ غَنَمِكَ . فَقُلْتُ مَا عَلَىَّ فِيهَا فَقَالاَ شَاةٌ . فَأَعْمِدُ إِلَى شَاةٍ قَدْ عَرَفْتُ مَكَانَهَا مُمْتَلِئَةً مَحْضًا وَشَحْمًا فَأَخْرَجْتُهَا إِلَيْهِمَا . فَقَالاَ هَذِهِ شَاةُ الشَّافِعِ وَقَدْ نَهَانَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ نَأْخُذَ شَافِعًا . قُلْتُ فَأَىَّ شَىْءٍ تَأْخُذَانِ قَالاَ عَنَاقًا جَذَعَةً أَوْ ثَنِيَّةً . قَالَ فَأَعْمِدُ إِلَى عَنَاقٍ مُعْتَاطٍ . وَالْمُعْتَاطُ الَّتِي لَمْ تَلِدْ وَلَدًا وَقَدْ حَانَ وِلاَدُهَا فَأَخْرَجْتُهَا إِلَيْهِمَا فَقَالاَ نَاوِلْنَاهَا . فَجَعَلاَهَا مَعَهُمَا عَلَى بَعِيرِهِمَا ثُمَّ انْطَلَقَا . قَالَ أَبُو دَاوُدَ رَوَاهُ أَبُو عَاصِمٍ عَنْ زَكَرِيَّاءَ قَالَ أَيْضًا مُسْلِمُ بْنُ شُعْبَةَ . كَمَا قَالَ رَوْحٌ .
Бизга ал-Ҳасан ибн Али ривоят қилди, бизга Вакийъ Закарийё ибн Ишоқ ал-Маккийдан, у Амр ибн Аби Суфён ал-Жумаҳийдан, у Муслим ибн Сафинат ал-Яшкурийдан ривоят қилди — ал-Ҳасан деди: Равҳ «Муслим ибн Шуъба» дейди — у деди: Нофиъ ибн Алқама отамни қавмининг оқсоқоллигига тайинлади ва унга улардан садақа йиғишни буюрди. У деди: Отам мени улардан бир гуруҳга юборди. Мен Саър ибн Дайсам деган бир кекса чолнинг олдига келдим ва: «Отам мени сенинг олдингга юборди — яъни сендан садақа олишим учун» дедим. У: «Эй жияним, қайси турини оласизлар?» деди. Мен: «Биз танлаймиз, ҳатто қўйларнинг елинларини ҳам текширамиз», дедим. У деди: «Эй жияним, мен сенга гапириб бераман: Мен Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам замонида шу дараи водийлардан бирида ўз қўйларим ичида эдим. Олдимга икки киши бир туя устида келдилар ва менга: ‹Биз Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг сенинг олдингга, қўйингнинг садақасини беришинг учун юборган элчиларимиз› дедилар. Мен: ‹Унда менга нима (вожиб)?› дедим. Улар: ‹Бир қўй›, дедилар. Шунда мен жойини билган, сут ва ёғга тўла бир қўйга бориб, уни уларга чиқардим. Улар: ‹Бу шофиъ қўйидир (бўғоз қўй), Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам бизни шофиъ (бўғоз қўй) олишдан қайтарганлар› дедилар. Мен: ‹Унда қанақасини оласизлар?› дедим. Улар: ‹Бир яшар ёки икки яшар урғочи эчкини›, дедилар. У деди: Шунда мен муътот эчкига бордим — муътот бола туғмаган, аммо туғиш вақти етиб қолган (эчки)дир — уни уларга чиқардим. Улар: ‹Буни бизга узат›, дедилар. Сўнг уни ўзлари билан туяларига (ортиб) қўйдилар, кейин кетдилар». Абу Довуд деди: Уни Абу Оосим Закарийёдан ривоят қилди, у ҳам «Муслим ибн Шуъба» деди, Равҳ айтганидек.