باب مَنْ أَكَلَ فِي عَاشُورَاءَ فَلْيَكُفَّ بَقِيَّةَ يَوْمِهِ
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ بْنُ سَعِيدٍ، حَدَّثَنَا حَاتِمٌ، - يَعْنِي ابْنَ إِسْمَاعِيلَ - عَنْ يَزِيدَ بْنِ أَبِي، عُبَيْدٍ عَنْ سَلَمَةَ بْنِ الأَكْوَعِ، - رضى الله عنه - أَنَّهُ قَالَ بَعَثَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم رَجُلاً مِنْ أَسْلَمَ يَوْمَ عَاشُورَاءَ فَأَمَرَهُ أَنْ يُؤَذِّنَ فِي النَّاسِ " مَنْ كَانَ لَمْ يَصُمْ فَلْيَصُمْ وَمَنْ كَانَ أَكَلَ فَلْيُتِمَّ صِيَامَهُ إِلَى اللَّيْلِ " .
Салама ибн ал-Акваъ (розияллаҳу анҳу) айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Ошуро куни Аслам (қабиласи)дан бир кишини жўнатди ва унга одамлар ичида: «Ким рўза тутмаган бўлса, рўза тутсин; ким (таом) еган бўлса, рўзасини кечгача тўлдирсин» деб эълон қилишни буюрди.
وَحَدَّثَنِي أَبُو بَكْرِ بْنُ نَافِعٍ الْعَبْدِيُّ، حَدَّثَنَا بِشْرُ بْنُ الْمُفَضَّلِ بْنِ لاَحِقٍ، حَدَّثَنَا خَالِدُ، بْنُ ذَكْوَانَ عَنِ الرُّبَيِّعِ بِنْتِ مُعَوِّذِ بْنِ عَفْرَاءَ، قَالَتْ أَرْسَلَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم غَدَاةَ عَاشُورَاءَ إِلَى قُرَى الأَنْصَارِ الَّتِي حَوْلَ الْمَدِينَةِ " مَنْ كَانَ أَصْبَحَ صَائِمًا فَلْيُتِمَّ صَوْمَهُ وَمَنْ كَانَ أَصْبَحَ مُفْطِرًا فَلْيُتِمَّ بَقِيَّةَ يَوْمِهِ " . فَكُنَّا بَعْدَ ذَلِكَ نَصُومُهُ وَنُصَوِّمُ صِبْيَانَنَا الصِّغَارَ مِنْهُمْ إِنْ شَاءَ اللَّهُ وَنَذْهَبُ إِلَى الْمَسْجِدِ فَنَجْعَلُ لَهُمُ اللُّعْبَةَ مِنَ الْعِهْنِ فَإِذَا بَكَى أَحَدُهُمْ عَلَى الطَّعَامِ أَعْطَيْنَاهَا إِيَّاهُ عِنْدَ الإِفْطَارِ .
Рубаййиъ бинт Муаввиз ибн Афро айтди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) Ошуро тонгида Мадина атрофида(ги) Ансорнинг қишлоқларига: «Ким рўзадор ҳолда тонгга кирган бўлса, рўзасини тўлдирсин; ким ифторда (рўзасиз) ҳолда тонгга кирган бўлса, кунининг қолганини тўлдирсин» (деб) юборди. Бас биз шундан кейин уни рўза тутар ва — иншааллаҳ — улардан кичик болаларимизни (ҳам) рўза туттирар эдик; биз масжидга борар ва уларга жундан ўйинчоқ ясаб берар эдик; бас улардан бири таом (овқат) (сўраб) йиғласа, уни унга ифтор пайтида берар эдик.
وَحَدَّثَنَاهُ يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، حَدَّثَنَا أَبُو مَعْشَرٍ الْعَطَّارُ، عَنْ خَالِدِ بْنِ ذَكْوَانَ، قَالَ سَأَلْتُ الرُّبَيِّعَ بِنْتَ مُعَوِّذٍ عَنْ صَوْمِ، عَاشُورَاءَ قَالَتْ بَعَثَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم رُسُلَهُ فِي قُرَى الأَنْصَارِ . فَذَكَرَ بِمِثْلِ حَدِيثِ بِشْرٍ غَيْرَ أَنَّهُ قَالَ وَنَصْنَعُ لَهُمُ اللُّعْبَةَ مِنَ الْعِهْنِ فَنَذْهَبُ بِهِ مَعَنَا فَإِذَا سَأَلُونَا الطَّعَامَ أَعْطَيْنَاهُمُ اللُّعْبَةَ تُلْهِيهِمْ حَتَّى يُتِمُّوا صَوْمَهُمْ .
Холид ибн Заквон айтди: Мен Рубаййиъ бинт Муаввиздан Ошуро рўзаси ҳақида сўрадим. У: «Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўз элчиларини Ансорнинг қишлоқларига жўнатди...» деди — ва (ровий) Бишрнинг ҳадиси мисли(ни) зикр қилди; фақат у: «Биз уларга жундан ўйинчоқ ясар ва уни ўзимиз билан (масжидга) олиб борар эдик; бас улар биздан таом сўраса, уларга ўйинчоқни — рўзаларини тўлдиргунча уларни овуняотган (чалғитадиган) ҳолда — берар эдик» деди.