حَدَّثَنِي زُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ ابْنُ عُلَيَّةَ، عَنْ عَاصِمٍ الأَحْوَلِ، عَنْ عَبْدِ، اللَّهِ بْنِ سَرْجِسَ قَالَ كَانَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم إِذَا سَافَرَ يَتَعَوَّذُ مِنْ وَعْثَاءِ السَّفَرِ وَكَآبَةِ الْمُنْقَلَبِ وَالْحَوْرِ بَعْدَ الْكَوْرِ وَدَعْوَةِ الْمَظْلُومِ وَسُوءِ الْمَنْظَرِ فِي الأَهْلِ وَالْمَالِ.
Менга Зуҳайр ибн Ҳарб ривоят қилди, бизга Исмоил ибн Улайя Осим ал-Аҳвалдан, у Абдуллаҳ ибн Саржисдан ривоят қилди, у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сафар қилганда сафар машаққатидан, қайтишдаги кўнгилсизликдан, (яхши) ҳолатдан кейин (ёмонга) ўзгаришдан, мазлумнинг (қарғиш) дуосидан ва оила ҳамда молда ёмон манзарадан паноҳ тиларди.
وَحَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، وَزُهَيْرُ بْنُ حَرْبٍ، جَمِيعًا عَنْ أَبِي مُعَاوِيَةَ، ح وَحَدَّثَنِي حَامِدُ بْنُ عُمَرَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الْوَاحِدِ، كِلاَهُمَا عَنْ عَاصِمٍ، بِهَذَا الإِسْنَادِ . مِثْلَهُ غَيْرَ أَنَّ فِي حَدِيثِ عَبْدِ الْوَاحِدِ فِي الْمَالِ وَالأَهْلِ . وَفِي رِوَايَةِ مُحَمَّدِ بْنِ خَازِمٍ قَالَ يَبْدَأُ بِالأَهْلِ إِذَا رَجَعَ . وَفِي رِوَايَتِهِمَا جَمِيعًا " اللَّهُمَّ إِنِّي أَعُوذُ بِكَ مِنْ وَعْثَاءِ السَّفَرِ " .
Ва бизга Яҳё ибн Яҳё ва Зуҳайр ибн Ҳарб иккаласи Абу Муовиядан ривоят қилди; (ҳ) ва менга Ҳомид ибн Умар ривоят қилди, бизга Абдул-Воҳид ривоят қилди — иккаласи Осимдан шу иснод билан унга ўхшаш (ривоят қилди), фақат Абдул-Воҳиднинг ҳадисида: «молда ва оилада» (дейилган). Муҳаммад ибн Хозимнинг ривоятида: «Қайтганда оиладан бошлайди» деди. Уларнинг ҳар иккисининг ривоятида: «Аллаҳим, мен сафар машаққатидан Сенга паноҳ тилайман» (дейилган).
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ يَحْيَى، قَالَ قَرَأْتُ عَلَى مَالِكٍ عَنْ نَافِعٍ، عَنْ نُبَيْهِ بْنِ وَهْبٍ، أَنَّفَقَالَ أَبَانٌ سَمِعْتُ عُثْمَانَ بْنَ عَفَّانَ يَقُولُ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " لاَ يَنْكِحُ الْمُحْرِمُ وَلاَ يُنْكَحُ وَلاَ يَخْطُبُ " .
Бизга Яҳё ибн Яҳё ривоят қилди, у деди: Моликка Нофидан, у Нубайҳ ибн Ваҳбдан (ривоят қилганини) ўқиб бердим — ...Абон: Мен Усмон ибн Аффонни шундай деяётганини эшитдим, деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Муҳрим (эҳромли) никоҳланмайди (уйланмайди), (унга аёл) никоҳланмайди ва совчилик қилмайди» деди.
حَدَّثَنِي هَارُونُ بْنُ عَبْدِ اللَّهِ، حَدَّثَنَا حَجَّاجُ بْنُ مُحَمَّدٍ، قَالَ قَالَ ابْنُ جُرَيْجٍ أَخْبَرَنِي أَبُو الزُّبَيْرِ، أَنَّ عَلِيًّا الأَزْدِيَّ، أَخْبَرَهُ أَنَّ ابْنَ عُمَرَ عَلَّمَهُمْ أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ إِذَا اسْتَوَى عَلَى بَعِيرِهِ خَارِجًا إِلَى سَفَرٍ كَبَّرَ ثَلاَثًا ثُمَّ قَالَ " سُبْحَانَ الَّذِي سَخَّرَ لَنَا هَذَا وَمَا كُنَّا لَهُ مُقْرِنِينَ وَإِنَّا إِلَى رَبِّنَا لَمُنْقَلِبُونَ اللَّهُمَّ إِنَّا نَسْأَلُكَ فِي سَفَرِنَا هَذَا الْبِرَّ وَالتَّقْوَى وَمِنَ الْعَمَلِ مَا تَرْضَى اللَّهُمَّ هَوِّنْ عَلَيْنَا سَفَرَنَا هَذَا وَاطْوِ عَنَّا بُعْدَهُ اللَّهُمَّ أَنْتَ الصَّاحِبُ فِي السَّفَرِ وَالْخَلِيفَةُ فِي الأَهْلِ اللَّهُمَّ إِنِّي أَعُوذُ بِكَ مِنْ وَعْثَاءِ السَّفَرِ وَكَآبَةِ الْمَنْظَرِ وَسُوءِ الْمُنْقَلَبِ فِي الْمَالِ وَالأَهْلِ " . وَإِذَا رَجَعَ قَالَهُنَّ . وَزَادَ فِيهِنَّ " آيِبُونَ تَائِبُونَ عَابِدُونَ لِرَبِّنَا حَامِدُونَ " .
Менга Ҳорун ибн Абдуллаҳ ривоят қилди, бизга Ҳажжож ибн Муҳаммад ривоят қилди, у деди: Ибн Журайж деди: менга Абуз-Зубайр хабар бердики, Али ал-Аздий унга хабар бердики, Ибн Умар уларга ўргатдики, Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) сафарга чиқиб, туяси устида тик ўтирганида уч марта такбир айтар, сўнг: «Бизга буни (уловни) бўйсундирган Зот покдир, биз унга (ўз кучимиз билан) қодир эмас эдик. Албатта биз Роббимизга қайтгувчимиз. Аллаҳим, биз бу сафаримизда Сендан яхшилик, тақво ва Ўзинг рози бўладиган амални сўраймиз. Аллаҳим, бу сафаримизни бизга енгиллаштир ва унинг узоқлигини биз учун йиғиштир (қисқарт). Аллаҳим, Сен сафардаги ҳамроҳсан ва оилада (орқада қолувчиларнинг) ўринбосарисан. Аллаҳим, мен сафар машаққатидан, кўнгилсиз манзарадан, мол ва оилада ёмон (оқибатга) қайтишдан Сенга паноҳ тилайман» дерди. Қайтганда ҳам буларни айтар ва уларга: «(Биз) қайтгувчилар, тавба қилувчилар, ибодат қилувчилар, Роббимизга ҳамд айтувчилармиз» (жумласини) қўшар эди.