أَخْبَرَنَا عَمْرُو بْنُ عَلِيٍّ، قَالَ حَدَّثَنَا يَحْيَى، قَالَ حَدَّثَنَا شُعْبَةُ، قَالَ أَخْبَرَنِي الْوَلِيدُ بْنُ الْعَيْزَارِ، قَالَ سَمِعْتُ أَبَا عَمْرٍو الشَّيْبَانِيَّ، يَقُولُ حَدَّثَنَا صَاحِبُ، هَذِهِ الدَّارِ وَأَشَارَ إِلَى دَارِ عَبْدِ اللَّهِ قَالَ سَأَلْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَىُّ الْعَمَلِ أَحَبُّ إِلَى اللَّهِ تَعَالَى قَالَ " الصَّلاَةُ عَلَى وَقْتِهَا وَبِرُّ الْوَالِدَيْنِ وَالْجِهَادُ فِي سَبِيلِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ " .
Бизга Амр ибн Алий хабар берди, у деди: бизга Яҳё ривоят қилди, у деди: бизга Шуъба ривоят қилди, у деди: менга ал-Валид ибн ал-Айзор хабар берди, у деди: Мен Абу Амр аш-Шайбонийни шундай деяётганини эшитдим: бизга шу уйнинг эгаси ривоят қилди — ва Абдуллаҳнинг уйига ишора қилди — у деди: Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан: «Қайси амал Аллаҳ таолога энг маҳбуброқ?» деб сўрадим. У: «Ўз вақтида (ўқилган) намоз, ота-онага яхшилик қилиш ва Аллаҳ азза ва жалла йўлида жиҳод қилиш,» дедилар.
أَخْبَرَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ عَبْدِ الرَّحْمَنِ، قَالَ حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، قَالَ حَدَّثَنَا أَبُو مُعَاوِيَةَ النَّخَعِيُّ، سَمِعَهُ مِنْ أَبِي عَمْرٍو، عَنْ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ مَسْعُودٍ، قَالَ سَأَلْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَىُّ الْعَمَلِ أَحَبُّ إِلَى اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ قَالَ " إِقَامُ الصَّلاَةِ لِوَقْتِهَا وَبِرُّ الْوَالِدَيْنِ وَالْجِهَادُ فِي سَبِيلِ اللَّهِ عَزَّ وَجَلَّ " .
Бизга Абдуллаҳ ибн Муҳаммад ибн Абдурраҳмон хабар берди, у деди: бизга Суфён ривоят қилди, у деди: бизга Абу Муовия ан-Нахаий ривоят қилди, у буни Абу Амрдан эшитди, у Абдуллаҳ ибн Масъуд (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: «Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан: «Қайси амал Аллаҳ азза ва жаллага энг севимли?» деб сўрадим. У: «Намозни ўз вақтида адо этиш, ота-онага яхшилик қилиш ва Аллаҳ азза ва жалла йўлида жиҳод қилиш,» дедилар.»
أَخْبَرَنَا يَحْيَى بْنُ حَكِيمٍ، وَعَمْرُو بْنُ يَزِيدَ، قَالاَ حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عَدِيٍّ، عَنْ شُعْبَةَ، عَنْ إِبْرَاهِيمَ بْنِ مُحَمَّدِ بْنِ الْمُنْتَشِرِ، عَنْ أَبِيهِ، أَنَّهُ كَانَ فِي مَسْجِدِ عَمْرِو بْنِ شُرَحْبِيلَ فَأُقِيمَتِ الصَّلاَةُ فَجَعَلُوا يَنْتَظِرُونَهُ فَقَالَ إِنِّي كُنْتُ أُوتِرُ . قَالَ وَسُئِلَ عَبْدُ اللَّهِ هَلْ بَعْدَ الأَذَانِ وِتْرٌ قَالَ نَعَمْ وَبَعْدَ الإِقَامَةِ وَحَدَّثَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم أَنَّهُ نَامَ عَنِ الصَّلاَةِ حَتَّى طَلَعَتِ الشَّمْسُ ثُمَّ صَلَّى . وَاللَّفْظُ لِيَحْيَى .
Бизга Яҳё ибн Ҳаким ва Амр ибн Язид хабар берди, иккаласи деди: бизга Ибн Абу Адий, Шуъбадан, у Иброҳим ибн Муҳаммад ибн ал-Мунташирдан, у отасидан (ривоят қилдики), у Амр ибн Шураҳбилнинг масжидида эди. Намозга иқомат айтилди, шунда (одамлар) уни кута бошладилар. У: «Мен витр ўқиётган эдим,» деди. (Рови) деди: Абдуллаҳдан: «Азондан кейин витр (борми)?» деб сўралди. У: «Ҳа, ва иқоматдан кейин ҳам,» деди. Ва у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) намоздан (ухлаб) қоладиган даражада ухлаб, қуёш чиқиб кетгани, сўнг (уйғониб) намоз ўқиганликлари ҳақида ҳадис ривоят қилди. Ва (бу) лафз Яҳёники.