حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنِ الزُّهْرِيِّ، عَنْ عَامِرِ بْنِ سَعْدِ بْنِ أَبِي وَقَّاصٍ، عَنْ أَبِيهِ، قَالَ مَرِضْتُ عَامَ الْفَتْحِ مَرَضًا أَشْفَيْتُ مِنْهُ عَلَى الْمَوْتِ فَأَتَانِي رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَعُودُنِي فَقُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ إِنَّ لِي مَالاً كَثِيرًا وَلَيْسَ يَرِثُنِي إِلاَّ ابْنَتِي أَفَأُوصِي بِمَالِي كُلِّهِ قَالَ " لاَ " . قُلْتُ فَثُلُثَىْ مَالِي قَالَ " لاَ " . قُلْتُ فَالشَّطْرُ قَالَ " لاَ " . قُلْتُ فَالثُّلُثُ قَالَ " الثُّلُثُ وَالثُّلُثُ كَثِيرٌ إِنَّكَ إِنْ تَدَعْ وَرَثَتَكَ أَغْنِيَاءَ خَيْرٌ مِنْ أَنْ تَدَعَهُمْ عَالَةً يَتَكَفَّفُونَ النَّاسَ وَإِنَّكَ لَنْ تُنْفِقَ نَفَقَةً إِلاَّ أُجِرْتَ فِيهَا حَتَّى اللُّقْمَةَ تَرْفَعُهَا إِلَى فِي امْرَأَتِكَ " . قَالَ قُلْتُ يَا رَسُولَ اللَّهِ أُخَلَّفُ عَنْ هِجْرَتِي قَالَ " إِنَّكَ لَنْ تُخَلَّفَ بَعْدِي فَتَعْمَلَ عَمَلاً تُرِيدُ بِهِ وَجْهَ اللَّهِ إِلاَّ ازْدَدْتَ بِهِ رِفْعَةً وَدَرَجَةً وَلَعَلَّكَ أَنْ تُخَلَّفَ حَتَّى يَنْتَفِعَ بِكَ أَقْوَامٌ وَيُضَرَّ بِكَ آخَرُونَ اللَّهُمَّ أَمْضِ لأَصْحَابِي هِجْرَتَهُمْ وَلاَ تَرُدَّهُمْ عَلَى أَعْقَابِهِمْ لَكِنِ الْبَائِسُ سَعْدُ ابْنُ خَوْلَةَ يَرْثِي لَهُ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم أَنْ مَاتَ بِمَكَّةَ " . قَالَ أَبُو عِيسَى وَفِي الْبَابِ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ . وَهَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ وَقَدْ رُوِيَ هَذَا الْحَدِيثُ مِنْ غَيْرِ وَجْهٍ عَنْ سَعْدِ بْنِ أَبِي وَقَّاصٍ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَهْلِ الْعِلْمِ أَنَّهُ لَيْسَ لِلرَّجُلِ أَنْ يُوصِيَ بِأَكْثَرَ مِنَ الثُّلُثِ وَقَدِ اسْتَحَبَّ بَعْضُ أَهْلِ الْعِلْمِ أَنْ يَنْقُصَ مِنَ الثُّلُثِ لِقَوْلِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " وَالثُّلُثُ كَثِيرٌ " .
Бизга Ибн Абу Умар ривоят қилди, бизга Суфён ибн Уяйна, аз-Зуҳрийдан, у Омир ибн Саъд ибн Абу Ваққосдан, у отасидан (ривоят қилдики), у деди: Фатҳ йилида менга касаллик тегиб, ўлимга яқинлашдим. Шунда Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) мени кўргани келдилар. Мен: «Эй Расулуллоҳ, менинг кўп молим бор, қизимдан бошқа меросхўрим йўқ; молимнинг ҳаммасини васият қилайми?» дедим. У: «Йўқ,» дедилар. Мен: «Молимнинг учдан иккисиничи?» дедим. У: «Йўқ,» дедилар. Мен: «Ярмини-чи?» дедим. У: «Йўқ,» дедилар. Мен: «Учдан бирини-чи?» дедим. У: «Учдан бир; учдан бир ҳам кўпдир. Албатта, меросхўрларингни бой қолдирсанг, уларни одамлардан тиланиб юрадиган камбағал ҳолида қолдиргандан кўра яхшироқдир. Ва сен Аллаҳнинг юзини кўзлаб қилган ҳар бир нафақанг — ҳатто хотинингнинг оғзига кўтарган лоқманг учун ҳам — ажр оласан,» дедилар. У деди: Мен: «Эй Расулуллоҳ, мен ҳижратимдан ортда қолдириламанми?» дедим. У: «Сен мендан кейин ортда қолдирилиб, Аллаҳнинг юзини кўзлаб бирор амал қилсанг, албатта у билан мартабанг ва даражанг ортади. Эҳтимол, сен ортда қолдирилурсан, токи сен сабаб баъзи қавмлар манфаат топгай ва бошқаларга сен орқали зарар етгай. Аллаҳим, ашобларимнинг ҳижратини раво қилгин ва уларни ортларига (орқага) қайтармагин. Лекин бахтсиз — Саъд ибн Хавла,» дедилар. Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унинг Маккада вафот этганига ачиндилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу бобда Ибн Аббосдан ҳам (ривоят) бор. Бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Бу ҳадис Саъд ибн Абу Ваққосдан турли йўллар билан ривоят қилинган. Илм аҳли ҳузурида амал шунга биноандирки, киши учдан бирдан кўпини васият қилиши жоиз эмас. Баъзи илм аҳли Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг «Учдан бир ҳам кўпдир» деган сўзларига биноан учдан бирдан ҳам камайтиришни мустаҳаб кўришган.
حَدَّثَنَا نَصْرُ بْنُ عَلِيٍّ الْجَهْضَمِيُّ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الصَّمَدِ بْنُ عَبْدِ الْوَارِثِ، حَدَّثَنَا نَصْرُ بْنُ عَلِيٍّ، وَهُوَ جَدُّ هَذَا النَّصْرِ حَدَّثَنَا الأَشْعَثُ بْنُ جَابِرٍ، عَنْ شَهْرِ بْنِ حَوْشَبٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّهُ حَدَّثَهُ عَنْ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " إِنَّ الرَّجُلَ لَيَعْمَلُ وَالْمَرْأَةُ بِطَاعَةِ اللَّهِ سِتِّينَ سَنَةً ثُمَّ يَحْضُرُهُمَا الْمَوْتُ فَيُضَارَّانِ فِي الْوَصِيَّةِ فَتَجِبُ لَهُمَا النَّارُ " . ثُمَّ قَرَأَ عَلَىَّ أَبُو هُرَيْرَةَْ : (مِنْ بَعْدِ وَصِيَّةٍ يُوصَى بِهَا أَوْ دَيْنٍ غَيْرَ مُضَارٍّ وَصِيَّةً مِنَ اللَّهِ ) إِلَى قَوْلِهِ : ( ذَلِكَ الْفَوْزُ الْعَظِيمُ ) قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ . وَنَصْرُ بْنُ عَلِيٍّ الَّذِي رَوَى عَنِ الأَشْعَثِ بْنِ جَابِرٍ هُوَ جَدُّ نَصْرِ بْنِ عَلِيٍّ الْجَهْضَمِيِّ .
Бизга Наср ибн Али ал-Жаҳзамий ривоят қилди, бизга Абдуссамад ибн Абдулворис ривоят қилди, бизга Наср ибн Али — бу Насрнинг бобоси — ривоят қилди, бизга ал-Ашъас ибн Жобир, Шаҳр ибн Ҳавшабдан, у Абу Ҳурайрадан ривоят қилдики, у Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилиб деди: У: «Албатта, эркак ва аёл олтмиш йил Аллаҳга итоатда амал қилади, сўнг уларга ўлим ҳозир бўлганда васиятда зарар етказади, шу сабаб уларга дўзах вожиб бўлади,» дедилар. Сўнг Абу Ҳурайра менга: «(Бу тақсимот) қарзни тўлаш ва зарар етказмасдан қилинган васиятдан кейин (амалга оширилади). Бу Аллаҳдан бўлган васиятдир» (деган оятдан бошлаб) «...мана шу буюк ютуқдир» (деган сўзигача) (Нисо сураси, 12-13) ўқиб берди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир. Ал-Ашъас ибн Жобирдан ривоят қилган Наср ибн Али — Наср ибн Али ал-Жаҳзамийнинг бобосидир.
حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ أَيُّوبَ، عَنْ نَافِعٍ، عَنِ ابْنِ عُمَرَ، قَالَ قَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " مَا حَقُّ امْرِئٍ مُسْلِمٍ يَبِيتُ لَيْلَتَيْنِ وَلَهُ مَا يُوصِي فِيهِ إِلاَّ وَوَصِيَّتُهُ مَكْتُوبَةٌ عِنْدَهُ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ . وَقَدْ رُوِيَ عَنِ الزُّهْرِيِّ عَنْ سَالِمٍ عَنِ ابْنِ عُمَرَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم نَحْوُهُ .
Бизга Ибн Абу Умар ривоят қилди, бизга Суфён, Айюбдан, у Нофедан, у Ибн Умардан (ривоят қилдики), у деди: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Васият қиладиган нарсаси бор мусулмон киши, васияти ёнида ёзилган ҳолда бўлмасдан, икки кеча тунашга ҳақли эмас,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. аз-Зуҳрийдан, у Солимдан, у Ибн Умардан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан шунга ўхшаш ривоят ҳам қилинган.
حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، حَدَّثَنَا أَبُو قَطَنٍ، عَمْرُو بْنُ الْهَيْثَمِ الْبَغْدَادِيُّ حَدَّثَنَا مَالِكُ بْنُ مِغْوَلٍ، عَنْ طَلْحَةَ بْنِ مُصَرِّفٍ، قَالَ قُلْتُ لاِبْنِ أَبِي أَوْفَى أَوْصَى رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ لاَ . قُلْتُ كَيْفَ كُتِبَتِ الْوَصِيَّةُ وَكَيْفَ أَمَرَ النَّاسَ قَالَ أَوْصَى بِكِتَابِ اللَّهِ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ مَالِكِ بْنِ مِغْوَلٍ .
Бизга Аҳмад ибн Манииъ ривоят қилди, бизга Абу Қатан Амр ибн ал-Ҳайсам ал-Бағдодий ривоят қилди, бизга Молик ибн Миғвал, Талҳа ибн Мусаррифдан (ривоят қилдики), у деди: Мен Ибн Абу Авфога: «Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) васият қилдиларми?» дедим. У: «Йўқ,» деди. Мен: «Унда васият қандай ёзилган ва У одамларни нимага буюрган?» дедим. У: «Аллаҳнинг Китобига васият қилдилар,» деди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир; уни фақат Молик ибн Миғвалнинг ҳадисидан биламиз.
حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ حُجْرٍ، وَهَنَّادٌ، قَالاَ حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ بْنُ عَيَّاشٍ، حَدَّثَنَا شُرَحْبِيلُ بْنُ مُسْلِمٍ الْخَوْلاَنِيُّ، عَنْ أَبِي أُمَامَةَ الْبَاهِلِيِّ، قَالَ سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فِي خُطْبَتِهِ عَامَ حَجَّةِ الْوَدَاعِ " إِنَّ اللَّهَ قَدْ أَعْطَى كُلَّ ذِي حَقٍّ حَقَّهُ فَلاَ وَصِيَّةَ لِوَارِثٍ الْوَلَدُ لِلْفِرَاشِ وَلِلْعَاهِرِ الْحَجَرُ وَحِسَابُهُمْ عَلَى اللَّهِ وَمَنِ ادَّعَى إِلَى غَيْرِ أَبِيهِ أَوِ انْتَمَى إِلَى غَيْرِ مَوَالِيهِ فَعَلَيْهِ لَعْنَةُ اللَّهِ التَّابِعَةُ إِلَى يَوْمِ الْقِيَامَةِ لاَ تُنْفِقُ امْرَأَةٌ مِنْ بَيْتِ زَوْجِهَا إِلاَّ بِإِذْنِ زَوْجِهَا " . قِيلَ يَا رَسُولَ اللَّهِ وَلاَ الطَّعَامَ قَالَ " ذَلِكَ أَفْضَلُ أَمْوَالِنَا " . ثُمَّ قَالَ " الْعَارِيَةُ مُؤَدَّاةٌ وَالْمِنْحَةُ مَرْدُودَةٌ وَالدَّيْنُ مَقْضِيٌّ وَالزَّعِيمُ غَارِمٌ " . قَالَ أَبُو عِيسَى وَفِي الْبَابِ عَنْ عَمْرِو بْنِ خَارِجَةَ وَأَنَسِ بْنِ مَالِكٍ . وَهُوَ حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ وَقَدْ رُوِيَ عَنْ أَبِي أُمَامَةَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم مِنْ غَيْرِ هَذَا الْوَجْهِ . وَرِوَايَةُ إِسْمَاعِيلَ بْنِ عَيَّاشٍ عَنْ أَهْلِ الْعِرَاقِ وَأَهْلِ الْحِجَازِ لَيْسَ بِذَلِكَ فِيمَا تَفَرَّدَ بِهِ لأَنَّهُ رَوَى عَنْهُمْ مَنَاكِيرَ وَرِوَايَتُهُ عَنْ أَهْلِ الشَّامِ أَصَحُّ هَكَذَا قَالَ مُحَمَّدُ بْنُ إِسْمَاعِيلَ . قَالَ سَمِعْتُ أَحْمَدَ بْنَ الْحَسَنِ يَقُولُ قَالَ أَحْمَدُ بْنُ حَنْبَلٍ إِسْمَاعِيلُ بْنُ عَيَّاشٍ أَصْلَحُ حَدِيثًا مِنْ بَقِيَّةَ وَلِبَقِيَّةَ أَحَادِيثُ مَنَاكِيرُ عَنِ الثِّقَاتِ . وَسَمِعْتُ عَبْدَ اللَّهِ بْنَ عَبْدِ الرَّحْمَنِ يَقُولُ سَمِعْتُ زَكَرِيَّا بْنَ عَدِيٍّ يَقُولُ قَالَ أَبُو إِسْحَاقَ الْفَزَارِيُّ خُذُوا عَنْ بَقِيَّةَ مَا حَدَّثَ عَنِ الثِّقَاتِ وَلاَ تَأْخُذُوا عَنْ إِسْمَاعِيلَ بْنِ عَيَّاشٍ مَا حَدَّثَ عَنِ الثِّقَاتِ وَلاَ عَنْ غَيْرِ الثِّقَاتِ .
Бизга Али ибн Ҳужр ва Ҳаннод ривоят қилди, улар: бизга Исмоил ибн Айёш ривоят қилди, бизга Шураҳбил ибн Муслим ал-Хавлоний, Абу Умома ал-Боҳилийдан (ривоят қилдики), дедилар. У деди: Видў ҳажи йилида Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг хутбаларида шундай деганларини эшитдим: «Албатта, Аллаҳ ҳар бир ҳақ эгасига ўз ҳақини берган; бас, меросхўрга васият йўқ. Бола тўшак (эгаси) учундир, зинокорга эса тош (яъни маҳрумлик). Уларнинг ҳисоби Аллаҳда. Ким отасидан бошқани (отам деб) даъво қилса ёки ўз мавлоларидан бошқасига (мансублик) нисбат берса, қиёмат кунигача давом этадиган Аллаҳнинг лаънати унинг устига бўлгай. Аёл эрининг уйидан эрининг рухсатисиз нафақа қилмайди (сарфламайди),» дедилар. «Эй Расулуллоҳ, таом ҳам-а?» дейилди. У: «Бу — молларимизнинг энг афзалидир,» дедилар. Сўнг У: «Орият (вақтинча олинган нарса) қайтарилади, минҳа (фойдаланиш учун берилган нарса) эгасига қайтарилади, қарз тўланади ва кафил — тўловчидир,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу бобда Амр ибн Хорижа ва Анас ибн Моликдан ҳам (ривоят) бор. Бу ҳасан саҳиҳ ҳадисдир. Абу Умомадан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан бундан бошқа йўл билан ҳам ривоят қилинган. Исмоил ибн Айёшнинг Ироқ ва Ҳижоз аҳлидан ёлғиз ривоят қилган нарсаси (мустаҳкам) эмас, чунки у улардан мункар (ривоятлар) келтирган; унинг Шом аҳлидан ривояти эса саҳиҳроқдир. Муҳаммад ибн Исмоил шундай деди. У деди: Аҳмад ибн ал-Ҳасаннинг шундай деяётганини эшитдим: Аҳмад ибн Ҳанбал деди: Исмоил ибн Айёшнинг ҳадиси Бақийянинг ҳадисидан тўғрироқдир; Бақийянинг сиқалар (ишончли ровилар)дан келтирган мункар ҳадислари бор. Ва Абдуллоҳ ибн Абдураҳмоннинг шундай деяётганини эшитдим: Закарийё ибн Адийнинг шундай деяётганини эшитдим: Абу Ишоқ ал-Фазорий деди: Бақийядан сиқалардан ривоят қилган нарсасини олинг, Исмоил ибн Айёшдан эса на сиқалардан, на сиқа бўлмаганлардан ривоят қилган нарсасини олманг.
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ، عَنْ قَتَادَةَ، عَنْ شَهْرِ بْنِ حَوْشَبٍ، عَنْ عَبْدِ الرَّحْمَنِ بْنِ غَنْمٍ، عَنْ عَمْرِو بْنِ خَارِجَةَ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم خَطَبَ عَلَى نَاقَتِهِ وَأَنَا تَحْتَ جِرَانِهَا وَهِيَ تَقْصَعُ بِجَرَّتِهَا وَإِنَّ لُعَابَهَا يَسِيلُ بَيْنَ كَتِفَىَّ فَسَمِعْتُهُ يَقُولُ " إِنَّ اللَّهَ أَعْطَى كُلَّ ذِي حَقٍّ حَقَّهُ وَلاَ وَصِيَّةَ لِوَارِثٍ وَالْوَلَدُ لِلْفِرَاشِ وَلِلْعَاهِرِ الْحَجَرُ وَمَنِ ادَّعَى إِلَى غَيْرِ أَبِيهِ أَوِ انْتَمَى إِلَى غَيْرِ مَوَالِيهِ رَغْبَةً عَنْهُمْ فَعَلَيْهِ لَعْنَةُ اللَّهِ لاَ يَقْبَلُ اللَّهُ مِنْهُ صَرْفًا وَلاَ عَدْلاً " . قَالَ وَسَمِعْتُ أَحْمَدَ بْنَ الْحَسَنِ يَقُولُ قَالَ أَحْمَدُ بْنُ حَنْبَلٍ لاَ أُبَالِي بِحَدِيثِ شَهْرِ بْنِ حَوْشَبٍ . قَالَ وَسَأَلْتُ مُحَمَّدَ بْنَ إِسْمَاعِيلَ عَنْ شَهْرِ بْنِ حَوْشَبٍ فَوَثَّقَهُ وَقَالَ إِنَّمَا يَتَكَلَّمُ فِيهِ ابْنُ عَوْنٍ ثُمَّ رَوَى ابْنُ عَوْنٍ عَنْ هِلاَلِ بْنِ أَبِي زَيْنَبَ عَنْ شَهْرِ بْنِ حَوْشَبٍ . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Қутайба ривоят қилди, бизга Абу Авона, Қатодадан, у Шаҳр ибн Ҳавшабдан, у Абдураҳмон ибн Ғанмдан, у Амр ибн Хорижадан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўз туяларининг устида туриб хутба қилдилар; мен эса туянинг бўйни остида эдим, у кавшаниб турарди ва унинг сўлаги елкаларим орасига оқиб тушарди. Мен У: «Албатта, Аллаҳ ҳар бир ҳақ эгасига ўз ҳақини берган; меросхўрга васият йўқ. Бола тўшак (эгаси) учундир, зинокорга эса тош. Ким отасидан бошқани (отам деб) даъво қилса ёки улардан юз ўгириб, ўз мавлоларидан бошқасига нисбат берса, унинг устига Аллаҳнинг лаънати бўлгай; Аллаҳ ундан на сарф, на адл (фарз ва нафл) қабул қилмайди,» деяётганларини эшитдим. У деди: Аҳмад ибн ал-Ҳасаннинг шундай деяётганини эшитдим: Аҳмад ибн Ҳанбал: «Мен Шаҳр ибн Ҳавшабнинг ҳадисини парво қилмайман,» деди. У деди: Муҳаммад ибн Исмоилдан Шаҳр ибн Ҳавшаб ҳақида сўрадим, у уни сиқа (ишончли) деб баҳолади ва: «Унинг ҳақида фақат Ибн Авн гапирган,» деди. Сўнг Ибн Авн Ҳилол ибн Абу Зайнабдан, у Шаҳр ибн Ҳавшабдан ривоят қилди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.
حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ بْنُ عُيَيْنَةَ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ الْهَمْدَانِيِّ، عَنِ الْحَارِثِ، عَنْ عَلِيٍّ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَضَى بِالدَّيْنِ قَبْلَ الْوَصِيَّةِ وَأَنْتُمْ تَقْرَءُونَ الْوَصِيَّةَ قَبْلَ الدَّيْنِ . قَالَ أَبُو عِيسَى وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ عَامَّةِ أَهْلِ الْعِلْمِ أَنَّهُ يُبْدَأُ بِالدَّيْنِ قَبْلَ الْوَصِيَّةِ .
Бизга Ибн Абу Умар ривоят қилди, бизга Суфён ибн Уяйна, Абу Ишоқ ал-Ҳамдонийдан, у ал-Ҳорисдан, у Алидан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) қарзни васиятдан олдин (адо этишга) ҳукм қилдилар; сизлар эса васиятни қарздан олдин ўқийсизлар. Абу Исо (Термизий) деди: аксар илм аҳли ҳузурида амал шунга биноандирки, васиятдан олдин қарздан бошланади.
حَدَّثَنَا بُنْدَارٌ، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّحْمَنِ بْنُ مَهْدِيٍّ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنْ أَبِي حَبِيبَةَ الطَّائِيِّ، قَالَ أَوْصَى إِلَىَّ أَخِي بِطَائِفَةٍ مِنْ مَالِهِ فَلَقِيتُ أَبَا الدَّرْدَاءِ فَقُلْتُ إِنَّ أَخِي أَوْصَى إِلَىَّ بِطَائِفَةٍ مِنْ مَالِهِ فَأَيْنَ تَرَى لِي وَضْعَهُ فِي الْفُقَرَاءِ أَوِ الْمَسَاكِينِ أَوِ الْمُجَاهِدِينَ فِي سَبِيلِ اللَّهِ فَقَالَ أَمَّا أَنَا فَلَوْ كُنْتُ لَمْ أَعْدِلْ بِالْمُجَاهِدِينَ سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ " مَثَلُ الَّذِي يُعْتِقُ عِنْدَ الْمَوْتِ كَمَثَلِ الَّذِي يُهْدِي إِذَا شَبِعَ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Бундор ривоят қилди, бизга Абдураҳмон ибн Маҳдий ривоят қилди, бизга Суфён, Абу Ишоқдан, у Абу Ҳабиба ат-Тоийдан (ривоят қилдики), у деди: Акам молининг бир қисмини менга васият қилди. Мен Абу Дардога учраб: «Акам молининг бир қисмини менга васият қилди; уни қаерга қўйишимни маслаҳат берасиз — фақир-ларга-ми, мискинларга-ми, ёки Аллаҳ йўлидаги мужоҳидларга-ми?» дедим. У: «Менга келсак, мен (уни) мужоҳидларга тенг деб билмас эдим. Мен Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг: ‹Ўлим чоғида (қулни) озод қиладиган кишининг масали тўйиб олганидан кейин ҳадя қиладиган кишининг масалига ўхшайдир,› деганларини эшитганман,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.
حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا اللَّيْثُ، عَنِ ابْنِ شِهَابٍ، عَنْ عُرْوَةَ، أَنَّ عَائِشَةَ، أَخْبَرَتْهُ أَنَّ بَرِيرَةَ جَاءَتْ تَسْتَعِينُ عَائِشَةَ فِي كِتَابَتِهَا وَلَمْ تَكُنْ قَضَتْ مِنْ كِتَابَتِهَا شَيْئًا فَقَالَتْ لَهَا عَائِشَةُ ارْجِعِي إِلَى أَهْلِكِ فَإِنْ أَحَبُّوا أَنْ أَقْضِيَ عَنْكِ كِتَابَتَكِ وَيَكُونَ لِي وَلاَؤُكِ فَعَلْتُ . فَذَكَرَتْ ذَلِكَ بَرِيرَةُ لأَهْلِهَا فَأَبَوْا وَقَالُوا إِنْ شَاءَتْ أَنْ تَحْتَسِبَ عَلَيْكِ وَيَكُونَ لَنَا وَلاَؤُكِ فَلْتَفْعَلْ . فَذَكَرَتْ ذَلِكَ لِرَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ لَهَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " ابْتَاعِي فَأَعْتِقِي فَإِنَّمَا الْوَلاَءُ لِمَنْ أَعْتَقَ " ثُمَّ قَامَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ " مَا بَالُ أَقْوَامٍ يَشْتَرِطُونَ شُرُوطًا لَيْسَتْ فِي كِتَابِ اللَّهِ مَنِ اشْتَرَطَ شَرْطًا لَيْسَ فِي كِتَابِ اللَّهِ فَلَيْسَ لَهُ وَإِنِ اشْتَرَطَ مِائَةَ مَرَّةٍ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ وَقَدْ رُوِيَ مِنْ غَيْرِ وَجْهٍ عَنْ عَائِشَةَ . وَالْعَمَلُ عَلَى هَذَا عِنْدَ أَهْلِ الْعِلْمِ أَنَّ الْوَلاَءَ لِمَنْ أَعْتَقَ .
Бизга Қутайба ривоят қилди, бизга ал-Лайс, Ибн Шиҳобдан, у Урвадан (ривоят қилдики), Оиша унга хабар берди: Барира Оишанинг олдига ўз китобати (озодлик шартномаси пули) учун ёрдам сўраб келди; у китобатидан ҳеч нарса тўламаган эди. Оиша унга: «Аҳлингнинг олдига қайт; агар улар китобатингни мен тўлашимни ва валоинг (озодликдан кейинги меросинг) менга бўлишини хоҳлашса, мен (шундай) қиламан,» деди. Барира буни ўз аҳлига айтди, аммо улар бош тортиб: «Агар у сенга ажр кўзлаб (тўлашни) хоҳласа, валоинг эса бизники бўлсин, қилаверсин,» дедилар. (Оиша) буни Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га айтди. Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Сотиб ол ва озод қил; чунки вало фақат озод қилган киши учундир,» дедилар. Сўнг Расулуллоҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) туриб: «Аллаҳнинг Китобида бўлмаган шартларни шарт қилиб қўядиган қавмларга нима бўлди? Ким Аллаҳнинг Китобида бўлмаган шартни шарт қилса, у (шарт) уники эмас; гарчи юз марта шарт қилса ҳам,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир; Оишадан турли йўллар билан ривоят қилинган. Илм аҳли ҳузурида амал шунга биноандирки, вало озод қилган киши учундир.