Каҳф сураси ҳақида

Tafsir kitobi · 6 ҳадис

باب وَمِنْ سُورَةِ الْكَهْفِ

حَدَّثَنَا ابْنُ أَبِي عُمَرَ، حَدَّثَنَا سُفْيَانُ، عَنْ عَمْرِو بْنِ دِينَارٍ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، قَالَ قُلْتُ لاِبْنِ عَبَّاسٍ إِنَّ نَوْفًا الْبِكَالِيَّ يَزْعُمُ أَنَّ مُوسَى صَاحِبَ بَنِي إِسْرَائِيلَ لَيْسَ بِمُوسَى صَاحِبِ الْخَضِرِ قَالَ كَذَبَ عَدُوُّ اللَّهِ سَمِعْتُ أُبَىَّ بْنَ كَعْبٍ يَقُولُ سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ ‏"‏ قَامَ مُوسَى خَطِيبًا فِي بَنِي إِسْرَائِيلَ فَسُئِلَ أَىُّ النَّاسِ أَعْلَمُ فَقَالَ أَنَا أَعْلَمُ ‏.‏ فَعَتَبَ اللَّهُ عَلَيْهِ إِذْ لَمْ يَرُدَّ الْعِلْمَ إِلَيْهِ فَأَوْحَى اللَّهُ إِلَيْهِ أَنَّ عَبْدًا مِنْ عِبَادِي بِمَجْمَعِ الْبَحْرَيْنِ هُوَ أَعْلَمُ مِنْكَ قَالَ مُوسَى أَىْ رَبِّ فَكَيْفَ لِي بِهِ فَقَالَ لَهُ احْمِلْ حُوتًا فِي مِكْتَلٍ فَحَيْثُ تَفْقِدُ الْحُوتَ فَهُوَ ثَمَّ فَانْطَلَقَ وَانْطَلَقَ مَعَهُ فَتَاهُ وَهُوَ يُوشَعُ بْنُ نُونٍ وَيُقَالُ يُوسَعُ فَحَمَلَ مُوسَى حُوتًا فِي مِكْتَلٍ فَانْطَلَقَ هُوَ وَفَتَاهُ يَمْشِيَانِ حَتَّى إِذَا أَتَيَا الصَّخْرَةَ فَرَقَدَ مُوسَى وَفَتَاهُ فَاضْطَرَبَ الْحُوتُ فِي الْمِكْتَلِ حَتَّى خَرَجَ مِنَ الْمِكْتَلِ فَسَقَطَ فِي الْبَحْرِ قَالَ وَأَمْسَكَ اللَّهُ عَنْهُ جِرْيَةَ الْمَاءِ حَتَّى كَانَ مِثْلَ الطَّاقِ وَكَانَ لِلْحُوتِ سَرَبًا وَكَانَ لِمُوسَى وَلِفَتَاهُ عَجَبًا فَاَنْطَلَقَا بَقِيَّةَ يَوْمِهِمَا وَلَيْلَتِهِمَا وَنُسِّيَ صَاحِبُ مُوسَى أَنْ يُخْبِرَهُ فَلَمَّا أَصْبَحَ مُوسَى قَالَ لِفَتَاهُ‏:‏ ‏(‏آتِنَا غَدَاءَنَا لَقَدْ لَقِينَا مِنْ سَفَرِنَا هَذَا نَصَبًا ‏)‏ قَالَ وَلَمْ يَنْصَبْ حَتَّى جَاوَزَ الْمَكَانَ الَّذِي أُمِرَ بِهِ ‏:‏ ‏(‏قَالَ أَرَأَيْتَ إِذْ أَوَيْنَا إِلَى الصَّخْرَةِ فَإِنِّي نَسِيتُ الْحُوتَ وَمَا أَنْسَانِيهُ إِلاَّ الشَّيْطَانُ أَنْ أَذْكُرَهُ وَاتَّخَذَ سَبِيلَهُ فِي الْبَحْرِ عَجَبًا ‏)‏ قَالَ مُوسَى ‏:‏ ‏(‏ ذَلِكَ مَا كُنَّا نَبْغِ فَارْتَدَّا عَلَى آثَارِهِمَا قَصَصًا ‏)‏ قَالَ فَكَانَا يَقُصَّانِ آثَارَهُمَا ‏.‏ قَالَ سُفْيَانُ يَزْعُمُ نَاسٌ أَنَّ تِلْكَ الصَّخْرَةَ عِنْدَهَا عَيْنُ الْحَيَاةِ وَلاَ يُصِيبُ مَاؤُهَا مَيِّتًا إِلاَّ عَاشَ ‏.‏ قَالَ وَكَانَ الْحُوتُ قَدْ أُكِلَ مِنْهُ فَلَمَّا قَطَرَ عَلَيْهِ الْمَاءُ عَاشَ ‏.‏ قَالَ فَقَصَّا آثَارَهُمَا حَتَّى أَتَيَا الصَّخْرَةَ فَرَأَى رَجُلاً مُسَجًّى عَلَيْهِ بِثَوْبٍ فَسَلَّمَ عَلَيْهِ مُوسَى فَقَالَ أَنَّى بِأَرْضِكَ السَّلاَمُ قَالَ أَنَا مُوسَى ‏.‏ قَالَ مُوسَى بَنِي إِسْرَائِيلَ قَالَ نَعَمْ ‏.‏ قَالَ يَا مُوسَى إِنَّكَ عَلَى عِلْمٍ مِنْ عِلْمِ اللَّهِ عَلَّمَكَهُ اللَّهُ لاَ أَعْلَمُهُ وَأَنَا عَلَى عِلْمٍ مِنْ عِلْمِ اللَّهِ عَلَّمَنِيهِ لاَ تَعْلَمُهُ فَقَالَ مُوسَى ‏:‏ ‏(‏ هَلْ أَتَّبِعُكَ عَلَى أَنْ تُعَلِّمَنِي مِمَّا عُلِّمْتَ رُشْدًا * قَالَ إِنَّكَ لَنْ تَسْتَطِيعَ مَعِيَ صَبْرًا * وَكَيْفَ تَصْبِرُ عَلَى مَا لَمْ تُحِطْ بِهِ خُبْرًا * قَالَ سَتَجِدُنِي إِنْ شَاءَ اللَّهُ صَابِرًا وَلاَ أَعْصِي لَكَ أَمْرًا ‏)‏ قَالَ لَهُ الْخَضِرُ ‏:‏ ‏(‏فَإِنِ اتَّبَعْتَنِي فَلاَ تَسْأَلْنِي عَنْ شَيْءٍ حَتَّى أُحْدِثَ لَكَ مِنْهُ ذِكْرًا ‏)‏ قَالَ نَعَمْ فَانْطَلَقَ الْخَضِرُ وَمُوسَى يَمْشِيَانِ عَلَى سَاحِلِ الْبَحْرِ فَمَرَّتْ بِهِمَا سَفِينَةٌ فَكَلَّمَاهُ أَنْ يَحْمِلُوهُمَا فَعَرَفُوا الْخَضِرَ فَحَمَلُوهُمَا بِغَيْرِ نَوْلٍ فَعَمَدَ الْخَضِرُ إِلَى لَوْحٍ مِنْ أَلْوَاحِ السَّفِينَةِ فَنَزَعَهُ فَقَالَ لَهُ مُوسَى قَوْمٌ حَمَلُونَا بِغَيْرِ نَوْلٍ عَمَدْتَ إِلَى سَفِينَتِهِمْ فَخَرَقْتَهَا ‏:‏ ‏(‏ لِتُغْرِقَ أَهْلَهَا لَقَدْ جِئْتَ شَيْئًا إِمْرًا * قَالَ أَلَمْ أَقُلْ إِنَّكَ لَنْ تَسْتَطِيعَ مَعِيَ صَبْرًا * قَالَ لاَ تُؤَاخِذْنِي بِمَا نَسِيتُ وَلاَ تُرْهِقْنِي مِنْ أَمْرِي عُسْرًا ‏)‏ ثُمَّ خَرَجَا مِنَ السَّفِينَةِ فَبَيْنَمَا هُمَا يَمْشِيَانِ عَلَى السَّاحِلِ وَإِذَا غُلاَمٌ يَلْعَبُ مَعَ الْغِلْمَانِ فَأَخَذَ الْخَضِرُ بِرَأْسِهِ فَاقْتَلَعَهُ بِيَدِهِ فَقَتَلَهُ فَقَالَ لَهُ مُوسَى ‏:‏ ‏(‏ أَقَتَلْتَ نَفْسًا زَكِيَّةً بِغَيْرِ نَفْسٍ لَقَدْ جِئْتَ شَيْئًا نُكْرًا * قَالَ أَلَمْ أَقُلْ لَكَ إِنَّكَ لَنْ تَسْتَطِيعَ مَعِيَ صَبْرًا ‏)‏ قَالَ وَهَذِهِ أَشَدُّ مِنَ الأُولَى ‏:‏ ‏(‏ قَالَ إِنْ سَأَلْتُكَ عَنْ شَيْءٍ بَعْدَهَا فَلاَ تُصَاحِبْنِي قَدْ بَلَغْتَ مِنْ لَدُنِّي عُذْرًا * فَانْطَلَقَا حَتَّى إِذَا أَتَيَا أَهْلَ قَرْيَةٍ اسْتَطْعَمَا أَهْلَهَا فَأَبَوْا أَنْ يُضَيِّفُوهُمَا فَوَجَدَا فِيهَا جِدَارًا يُرِيدُ أَنْ يَنْقَضَّ ‏)‏ يَقُولُ مَائِلٌ فَقَالَ الْخَضِرُ بِيَدِهِ هَكَذَا ‏:‏ ‏(‏ فَأَقَامَهُ ‏)‏ فَقَالَ لَهُ مُوسَى قَوْمٌ أَتَيْنَاهُمْ فَلَمْ يُضَيِّفُونَا وَلَمْ يُطْعِمُونَا ‏:‏ ‏(‏ إِنْ شِئْتَ لاَتَّخَذْتَ عَلَيْهِ أَجْرًا * قَالَ هَذَا فِرَاقُ بَيْنِي وَبَيْنِكَ سَأُنَبِّئُكَ بِتَأْوِيلِ مَا لَمْ تَسْتَطِعْ عَلَيْهِ صَبْرًا ‏)‏ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ يَرْحَمُ اللَّهُ مُوسَى لَوَدِدْنَا أَنَّهُ كَانَ صَبَرَ حَتَّى يَقُصَّ عَلَيْنَا مِنْ أَخْبَارِهِمَا ‏"‏ ‏.‏ قَالَ وَقَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏"‏ الأُولَى كَانَتْ مِنْ مُوسَى نِسْيَانٌ - قَالَ وَجَاءَ عُصْفُورٌ حَتَّى وَقَعَ عَلَى حَرْفِ السَّفِينَةِ ثُمَّ نَقَرَ فِي الْبَحْرِ فَقَالَ لَهُ الْخَضِرُ مَا نَقَصَ عِلْمِي وَعِلْمُكَ مِنْ عِلْمِ اللَّهِ إِلاَّ مِثْلَ مَا نَقَصَ هَذَا الْعُصْفُورُ مِنَ الْبَحْرِ ‏"‏ ‏.‏ قَالَ سَعِيدُ بْنُ جُبَيْرٍ وَكَانَ يَعْنِي ابْنَ عَبَّاسٍ يَقْرَأُ وَكَانَ أَمَامَهُمْ مَلِكٌ يَأْخُذُ كُلَّ سَفِينَةٍ صَالِحَةٍ غَصْبًا وَكَانَ يَقْرَأُ وَأَمَّا الْغُلاَمُ فَكَانَ كَافِرًا ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ ‏.‏ وَرَوَاهُ الزُّهْرِيُّ عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ عَبْدِ اللَّهِ بْنِ عُتْبَةَ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنْ أُبَىِّ بْنِ كَعْبٍ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم وَقَدْ رَوَاهُ أَبُو إِسْحَاقَ الْهَمْدَانِيُّ عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ عَنْ أُبَىِّ بْنِ كَعْبٍ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى سَمِعْتُ أَبَا مُزَاحِمٍ السَّمَرْقَنْدِيَّ يَقُولُ سَمِعْتُ عَلِيَّ بْنَ الْمَدِينِيِّ يَقُولُ حَجَجْتُ حَجَّةً وَلَيْسَ لِي هِمَّةٌ إِلاَّ أَنْ أَسْمَعَ مِنْ سُفْيَانَ يَذْكُرُ فِي هَذَا الْحَدِيثِ الْخَبَرَ حَتَّى سَمِعْتُهُ يَقُولُ حَدَّثَنَا عَمْرُو بْنُ دِينَارٍ وَقَدْ كُنْتُ سَمِعْتُ هَذَا مِنْ سُفْيَانَ مِنْ قَبْلِ ذَلِكَ وَلَمْ يَذْكُرْ فِيهِ الْخَبَرَ ‏.‏

Бизга Ибн Абу Умар ривоят қилди, бизга Суфён ривоят қилди, Амр ибн Динордан, у Саид ибн Жубайрдан (ривоят қилдики), у деди: Мен Ибн Аббосга: «Навф ал-Биколий Бани Исроилнинг (пешвоси) Мусо ал-Хизрнинг ҳамроҳи бўлган Мусо эмас деб даъво қилмоқда,» дедим. У: «Аллаҳнинг душмани ёлғон айтибди. Мен Убай ибн Каъбнинг шундай деганини эшитдим: Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам)нинг шундай деяётганларини эшитдим: «Мусо Бани Исроилда хутба ўқиш учун турди. Ундан: «Одамларнинг энг билимдони ким?» деб сўралди. У: «Мен энг билимдонман,» деди. Илмни Аллаҳга қайтармагани учун Аллаҳ унга итоб қилди ва унга ваҳий юборди: «Бандаларимдан бири икки денгизнинг қўшилиш жойида (бўлиб), у сендан кўра билимдонроқдир.» Мусо: «Эй Роббим, мен уни қандай топаман?» деди. (Аллаҳ) унга: «Бир балиқни саватда олиб юр, балиқни қаерда йўқотсанг, у ўша ердадир,» деди. Сўнг у жўнади, у билан бирга хизматкори — Юшаъ ибн Нун, унга Юсаъ ҳам дейилади — жўнади. Мусо саватга бир балиқ солиб олди. У ва хизматкори юриб жўнадилар, токи бир қояга етганларида Мусо ва хизматкори ухлаб қолдилар. Балиқ саватда қимирлай бошлади, токи саватдан чиқиб, денгизга тушди.» (У зот) дедилар: «Аллаҳ у (балиқ) учун сувнинг оқишини тўхтатиб қўйди, токи у тоқ (йўлак) каби бўлди ва балиқ учун йўл (туннел) бўлди, Мусо ва хизматкори учун эса бу ажойибот бўлди. Улар ўша кунларининг қолган қисмини ва кечаларини юриб ўтдилар, Мусонинг ҳамроҳи унга (балиқ ҳақида) хабар беришни унутди. Мусо тонгга чиққач, хизматкорига: «Бизга нонуштамизни келтир, бу сафаримизда чиндан ҳам чарчадик» (Каҳф сураси, 62) деди.» (У зот) дедилар: «У (Мусо) Аллаҳ амр қилган жойдан ўтиб кетмагунига қадар чарчамаган эди. (Хизматкори) деди: «Айтингчи, қояга тўхтаганимизда мен балиқни унутибман, уни эслашни менга шайтондан бошқа ҳеч ким унутдирмади ва у (балиқ) денгизда йўлини ажойиб тарзда тутган эди» (Каҳф сураси, 63). Мусо: «Мана шу биз излаётган нарса эди-ку,» деди (ва) иккови изларидан қайтиб, орқага юрдилар (Каҳф сураси, 64).» (У зот) дедилар: «Улар изларидан из қувиб бордилар.» Суфён деди: «Одамлар ўша қоянинг ёнида ҳаёт булоқи бор, унинг суви қайси ўликка тегса, у тирилиб қолади, деб даъво қилишади. Балиқ (олдин) ейилган эди, унга сув томгач, у тирилди.» (У зот) дедилар: «Улар изларини қувиб, қояга етиб бордилар, (Мусо) кийим билан ўралган бир кишини кўрди. Мусо унга салом берди. У: «Сенинг юртингда салом қаёқдан?» деди. (Мусо) деди: «Мен Мусоман.» (Хизр) деди: «Бани Исроилнинг Мусосими?» (Мусо) деди: «Ҳа.» (Хизр) деди: «Эй Мусо, сен Аллаҳ илмидан Аллаҳ сенга ўргатган бир илм узрасан, мен уни билмайман; мен эса Аллаҳ илмидан Аллаҳ менга ўргатган бир илм узраман, сен уни билмайсан.» Мусо: «Сенга тўғри йўлдан ўргатилган нарсадан менга ўргатишинг учун сенга эргашайми? (Хизр) деди: «Сен мен билан бирга сабр қила олмайсан. (Ҳатто) илмни қамраб ололмаган нарсангга қандай сабр қиласан?» (Мусо) деди: «Аллаҳ хоҳласа, мени сабрли топасан ва мен сенга ҳеч ишда қаршилик қилмасман»» (Каҳф сураси, 66-69). Хизр унга: «Агар менга эргашар бўлсанг, мен ўзим сенга зикр қилмагунимча (тушунтирмагунимча), мендан бирор нарса ҳақида сўрама» (Каҳф сураси, 70) деди. (Мусо) «Ҳа» деди. Сўнг Хизр ва Мусо денгиз соҳилида юриб жўнадилар, ёнларидан бир кема ўтди. Иккови уларни (кемадагиларни) ўзларини олиб ўтишларини сўрадилар. Улар Хизрни танидилар ва икковини ҳақ (тўлов) олмасдан олиб ўтдилар. Хизр кема тахталаридан бир тахтага қараб бориб, уни юлиб олди. Мусо унга: «Бир қавм бизни ҳақсиз (бепул) олиб ўтди, сен уларнинг кемасига қараб бориб, уни тешдинг-а! Аҳлини ғарқ қилиш учунми? Сен, албатта, оғир бир ишни қилдинг. (Хизр) деди: «Мен сен, албатта, мен билан бирга сабр қила олмайсан демадимми?» (Мусо) деди: «Мени унутган нарсам туфайли айблама ва ишимда мени қийинчиликка солма»» (Каҳф сураси, 71-73). Сўнг иккови кемадан чиқдилар. Улар соҳилда юриб кетаётганларида, мана бир ўғил бола бошқа болалар билан ўйнаётган эди. Хизр унинг бошидан ушлаб, қўли билан уни узиб (юлиб), уни ўлдирди. Мусо унга: «Бир жонга (қаршилик қилмаган) покиза жонни қатл қилдингми? Сен, албатта, даҳшатли бир ишни қилдинг. (Хизр) деди: «Мен сенга, албатта, мен билан бирга сабр қила олмайсан демадимми?»» (Каҳф сураси, 74-75). (У зот) дедилар: «Бу биринчисидан ҳам оғирроқ эди.» «(Мусо) деди: «Агар бундан кейин сендан бирор нарса сўрасам, менга ҳамроҳ бўлма; менинг томонимдан узрга етдинг (узр айтишга ҳақлинг бор). Сўнг иккови юриб жўнадилар, токи бир қишлоқ аҳлининг олдига етганларида улардан таом сўрадилар, аммо улар икковига меҳмондўстлик қилишдан бош тортдилар. Иккови у ерда йиқилмоқчи бўлиб турган бир деворни топдилар»» — яъни қийшайган (дегани) — Хизр қўли билан шундай ишора қилди: «(Хизр) уни тиклади» (Каҳф сураси, 76-77). Мусо унга: «Бир қавм, биз уларнинг олдига келдик, улар бизга меҳмондўстлик қилмадилар ва бизни таомлантирмадилар; агар хоҳласанг, бунинг учун ҳақ (иш ҳақи) олардингки» деди. «(Хизр) деди: «Бу менинг сен билан ажралишимдир. Сен сабр қила олмаган нарсаларнинг таъвилидан (сирини) тез орада сенга хабар бераман»» (Каҳф сураси, 78). Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар: «Аллаҳ Мусога раҳм қилсин. Биз унинг сабр қилишини ва бизга уларнинг хабарларидан ҳикоя қилиб беришини жуда истардик.» (У зот) дедилар: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар: «Биринчиси Мусодан унутиш (сабабли) эди.» (У зот) дедилар: «Бир чумчуқ келиб кеманинг чеккасига қўнди, сўнг денгизга (тумшуғи билан) чўқиди. Хизр унга деди: «Менинг илмим ва сенинг илминг Аллаҳнинг илмидан фақат шу чумчуқ денгиздан камайтирган миқдоридагина камайтирибди (холос).»» Саид ибн Жубайр деди: У — яъни Ибн Аббос — «Уларнинг олдида ҳар бир соз (соғлом) кемани зўрлик билан тортиб оладиган бир подшоҳ бор эди» деб ўқирди, ҳамда «Ўғил болага келсак, у кофир эди» деб ўқирди. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир. Буни аз-Зуҳрий Убайдуллаҳ ибн Абдуллаҳ ибн Утбадан, у Ибн Аббосдан, у Убай ибн Каъбдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилган. Шунингдек буни Абу Ишоқ ал-Ҳамдоний Саид ибн Жубайрдан, у Ибн Аббосдан, у Убай ибн Каъбдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан ривоят қилган. Абу Исо деди: Мен Абу Музоҳим ас-Самарқандийни шундай деяётганини эшитдим: Мен Али ибн ал-Мадинийни шундай деганини эшитдим: Мен бир ҳаж қилдим, Суфённинг бу ҳадисда «хабар» (эшитганини билдирувчи лафзни) зикр қилганини эшитишдан бошқа ҳеч қандай ҳимматим йўқ эди, токи унинг: «Бизга Амр ибн Динор ривоят қилди,» деганини эшитгунимча. Мен буни ундан илгари ҳам эшитган эдим, аммо унда «хабар»ни зикр қилмаган эди.

حَدَّثَنَا أَبُو حَفْصٍ، عَمْرُو بْنُ عَلِيٍّ حَدَّثَنَا أَبُو قُتَيْبَةَ، سَلْمُ بْنُ قُتَيْبَةَ حَدَّثَنَا عَبْدُ الْجَبَّارِ بْنُ الْعَبَّاسِ الْهَمْدَانِيُّ، عَنْ أَبِي إِسْحَاقَ، عَنْ سَعِيدِ بْنِ جُبَيْرٍ، عَنِ ابْنِ عَبَّاسٍ، عَنْ أُبَىِّ بْنِ كَعْبٍ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ ‏ "‏ الْغُلاَمُ الَّذِي قَتَلَهُ الْخَضِرُ طُبِعَ يَوْمَ طُبِعَ كَافِرًا ‏"‏ ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ ‏.‏

Бизга Абу Ҳафс Амр ибн Али ривоят қилди, бизга Абу Қутайба Салм ибн Қутайба ривоят қилди, бизга Абдул-Жаббор ибн ал-Аббос ал-Ҳамдоний ривоят қилди, Абу Ишоқдан, у Саид ибн Жубайрдан, у Ибн Аббосдан, у Убай ибн Каъбдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилдики), у зот дедилар: «Хизр ўлдирган ўғил бола яратилган куни кофир бўлиб яратилган эди.» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир.

حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ مُوسَى، حَدَّثَنَا عَبْدُ الرَّزَّاقِ، أَخْبَرَنَا مَعْمَرٌ، عَنْ هَمَّامِ بْنِ مُنَبِّهٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم ‏ "‏ إِنَّمَا سُمِّيَ الْخَضِرَ لأَنَّهُ جَلَسَ عَلَى فَرْوَةٍ بَيْضَاءَ فَاهْتَزَّتْ تَحْتَهُ خَضْرَاءَ ‏"‏ ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ ‏.‏

Бизга Яҳё ибн Мусо ривоят қилди, бизга Абдурраззоқ ривоят қилди, бизга Маъмар хабар берди, Ҳаммом ибн Мунаббиҳдан, у Абу Ҳурайра (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) дедилар: «У фақат Хизр (яшилчи) деб аталгани — у оппоқ қуруқ ўтлоққа ўтирган эди, унинг остида (ўт) яшил бўлиб силкиниб (чиқиб) кетгани учундир.» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир.

حَدَّثَنَا جَعْفَرُ بْنُ مُحَمَّدِ بْنِ فُضَيْلٍ الْجَزَرِيُّ، وَغَيْرُ، وَاحِدٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا صَفْوَانُ بْنُ صَالِحٍ، حَدَّثَنَا الْوَلِيدُ بْنُ مُسْلِمٍ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ يُوسُفَ الصَّنْعَانِيِّ، عَنْ مَكْحُولٍ، عَنْ أُمِّ الدَّرْدَاءِ، عَنْ أَبِي الدَّرْدَاءِ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي قَوْلِهِ ‏:‏ ‏(‏ وَكَانَ تَحْتَهُ كَنْزٌ لَهُمَا ‏)‏ قَالَ ‏"‏ ذَهَبٌ وَفِضَّةٌ ‏"‏ ‏.‏ حَدَّثَنَا الْحَسَنُ بْنُ عَلِيٍّ الْخَلاَّلُ، حَدَّثَنَا صَفْوَانُ بْنُ صَالِحٍ، حَدَّثَنَا الْوَلِيدُ بْنُ مُسْلِمٍ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ يُوسُفَ الصَّنْعَانِيِّ، عَنْ يَزِيدَ بْنِ يَزِيدَ بْنِ جَابِرٍ، عَنْ مَكْحُولٍ، بِهَذَا الإِسْنَادِ نَحْوَهُ ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ غَرِيبٌ ‏.‏

Бизга Жаъфар ибн Муҳаммад ибн Фузайл ал-Жазарий ва бошқа кўплари ривоят қилиб, дедилар: бизга Сафвон ибн Солиҳ ривоят қилди, бизга ал-Валид ибн Муслим ривоят қилди, Язид ибн Юсуф ас-Санъонийдан, у Макҳулдан, у Умму Дардодан, у Абу Дардо (розияллаҳу анҳу)дан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан унинг (Аллаҳнинг): «Унинг (деворнинг) остида улар иккови (икки етимча) учун хазина бор эди» (Каҳф сураси, 82) сўзи ҳақида (ривоят қилдики), у зот: «Олтин ва кумуш (эди),» дедилар. Бизга ал-Ҳасан ибн Али ал-Халол ривоят қилди, бизга Сафвон ибн Солиҳ ривоят қилди, бизга ал-Валид ибн Муслим ривоят қилди, Язид ибн Юсуф ас-Санъонийдан, у Язид ибн Язид ибн Жобирдан, у Макҳулдан шу иснод билан шунга ўхшашини (ривоят қилди). Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ғарибдир.

حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، وَغَيْرُ، وَاحِدٍ، - الْمَعْنَى وَاحِدٌ وَاللَّفْظُ لاِبْنِ بَشَّارٍ قَالُوا حَدَّثَنَا هِشَامُ بْنُ عَبْدِ الْمَلِكِ حَدَّثَنَا أَبُو عَوَانَةَ عَنْ قَتَادَةَ عَنْ أَبِي رَافِعٍ عَنْ حَدِيثِ أَبِي هُرَيْرَةَ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فِي السَّدِّ قَالَ ‏ "‏ يَحْفِرُونَهُ كُلَّ يَوْمٍ حَتَّى إِذَا كَادُوا يَخْرِقُونَهُ قَالَ الَّذِي عَلَيْهِمُ ارْجِعُوا فَسَتَخْرِقُونَهُ غَدًا فَيُعِيدُهُ اللَّهُ كَأَمْثَلِ مَا كَانَ حَتَّى إِذَا بَلَغَ مُدَّتَهُمْ وَأَرَادَ اللَّهُ أَنْ يَبْعَثَهُمْ عَلَى النَّاسِ قَالَ الَّذِي عَلَيْهِمُ ارْجِعُوا فَسَتَخْرِقُونَهُ غَدًا إِنْ شَاءَ اللَّهُ وَاسْتَثْنَى ‏.‏ قَالَ فَيَرْجِعُونَ فَيَجِدُونَهُ كَهَيْئَتِهِ حِينَ تَرَكُوهُ فَيَخْرِقُونَهُ فَيَخْرُجُونَ عَلَى النَّاسِ فَيَسْتَقُونَ الْمِيَاهَ وَيَفِرُّ النَّاسُ مِنْهُمْ فَيَرْمُونَ بِسِهَامِهِمْ فِي السَّمَاءِ فَتَرْجِعُ مُخَضَّبَةً بِالدِّمَاءِ فَيَقُولُونَ قَهَرْنَا مَنْ فِي الأَرْضِ وَعَلَوْنَا مَنْ فِي السَّمَاءِ قَسْوَةً وَعُلُوًّا ‏.‏ فَيَبْعَثُ اللَّهُ عَلَيْهِمْ نَغَفًا فِي أَقْفَائِهِمْ فَيَهْلِكُونَ قَالَ فَوَالَّذِي نَفْسُ مُحَمَّدٍ بِيَدِهِ إِنَّ دَوَابَّ الأَرْضِ تَسْمَنُ وَتَبْطَرُ وَتَشْكَرُ شَكْرًا مِنْ لُحُومِهِمْ ‏"‏ ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ إِنَّمَا نَعْرِفُهُ مِنْ هَذَا الْوَجْهِ مِثْلَ هَذَا ‏.‏

Бизга Муҳаммад ибн Башшор ва бошқа кўплари ривоят қилдилар — маъно бир хил, лафз Ибн Башшорники — дедилар: бизга Ҳишом ибн Абдул-Малик ривоят қилди, бизга Абу Авона ривоят қилди, Қатодадан, у Абу Рофиъдан, у Абу Ҳурайра (розияллаҳу анҳу) ҳадисидан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан садд (тўсиқ) ҳақида (ривоят қилдики), у зот дедилар: «Улар (Яъжуж ва Маъжуж) уни ҳар куни қазийдилар, токи уни тешай деб қолганларида, уларнинг устидаги (бошлиғи): «Қайтинглар, эртага уни тешасизлар,» дейди. Шунда Аллаҳ уни қандай бўлган бўлса, шундайлигича қайтариб (тиклаб) қўяди. Токи муддатлари етиб, Аллаҳ уларни одамлар устига (чиқариб) юбормоқчи бўлганида, уларнинг устидаги (бошлиғи): «Қайтинглар, ин шаа Аллаҳ эртага уни тешасизлар,» дейди ва истисно қилади (ин шаа Аллаҳ дейди).» (У зот) дедилар: «Шунда улар қайтадилар ва уни тарк қилган пайтларидаги ҳолатида топадилар, уни тешадилар ва одамлар устига чиқадилар, сувларни ичиб қуритадилар, одамлар эса улардан қочадилар. Улар ўқларини осмонга отадилар, ўқлар қонга бўялиб қайтади. Улар: «Ердагиларни енгдик, осмондагилардан ҳам қаттиқлик ва кибр билан устун келдик,» дейдилар. Шунда Аллаҳ уларнинг устига гарданларига (кирадиган) бир қуртни (нағаф) юборади, улар ҳалок бўладилар.» (У зот) дедилар: «Муҳаммаднинг жони Қўлида бўлган Зотга қасамки, ер ҳайвонлари уларнинг гўштларидан семирадилар, тўядилар ва яхши семизлик (соғломлик) топадилар.» Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни фақат шу йўлдан, шундай ҳолида биламиз.

حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَشَّارٍ، وَغَيْرُ، وَاحِدٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ بَكْرٍ الْبُرْسَانِيُّ، عَنْ عَبْدِ الْحَمِيدِ بْنِ جَعْفَرٍ، أَخْبَرَنِي أَبِي، عَنِ ابْنِ مِينَاءَ، عَنْ أَبِي سَعْدِ بْنِ أَبِي فَضَالَةَ الأَنْصَارِيِّ، وَكَانَ، مِنَ الصَّحَابَةِ قَالَ سَمِعْتُ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم يَقُولُ ‏ "‏ إِذَا جَمَعَ اللَّهُ النَّاسَ لِيَوْمِ الْقِيَامَةِ لِيَوْمٍ لاَ رَيْبَ فِيهِ نَادَى مُنَادٍ مَنْ كَانَ أَشْرَكَ فِي عَمَلٍ عَمِلَهُ لِلَّهِ أَحَدًا فَلْيَطْلُبْ ثَوَابَهُ مِنْ عِنْدِ غَيْرِ اللَّهِ فَإِنَّ اللَّهَ أَغْنَى الشُّرَكَاءِ عَنِ الشِّرْكِ ‏"‏ ‏.‏ قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ مُحَمَّدِ بْنِ بَكْرٍ ‏.‏

Бизга Муҳаммад ибн Башшор ва бошқа бир неча киши ривоят қилдилар, улар дедилар: бизга Муҳаммад ибн Бакр ал-Бурсоний ривоят қилди, у Абдулҳамид ибн Жаъфардан, (у деди:) менга отам хабар берди, у Ибн Мийнодан, у Абу Саъд ибн Абу Фазола ал-Ансорийдан — у саҳобалардан эди — (ривоят қилдики), у деди: «Мен Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Аллаҳ одамларни Қиёмат куни — шубҳа йўқ бўлган кун учун жамлаганида, бир жарчи нидо қилиб: ‹Ким Аллаҳ учун қилган бир амалида унга (бошқа) бировни шерик қилган бўлса, унинг савобини Аллаҳдан ўзганинг олдидан талаб қилсин, зеро Аллаҳ шериклардан энг бепарводир (ширкка муҳтож эмасдир),› дейди,» деганларини эшитдим,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир, биз уни фақат Муҳаммад ибн Бакрнинг ҳадисидангина биламиз.