حَدَّثَنَا أَحْمَدُ بْنُ مَنِيعٍ، وَغَيْرُ، وَاحِدٍ، قَالُوا حَدَّثَنَا رَوْحُ بْنُ عُبَادَةَ، عَنْ حَجَّاجٍ الصَّوَّافِ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَنْ قَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ الْعَظِيمِ وَبِحَمْدِهِ . غُرِسَتْ لَهُ نَخْلَةٌ فِي الْجَنَّةِ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ غَرِيبٌ لاَ نَعْرِفُهُ إِلاَّ مِنْ حَدِيثِ أَبِي الزُّبَيْرِ عَنْ جَابِرٍ .
Бизга Аҳмад ибн Манииъ ва бошқа бир нечалари ривоят қилиб, дедилар: бизга Равҳ ибн Убодадан, у Ҳажжож ас-Саввофдан, у Абуз-Зубайрдан, у Жобирдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилдики), у: «Ким «Субҳаналлаҳ ал-азим ва биҳамдиҳи» (Буюк Аллаҳ покдир ва Унга ҳамд билан) деса, унга жаннатда бир хурмо дарахти экилади,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳ ғарибдир; биз уни фақат Абуз-Зубайрнинг Жобирдан (қилган) ҳадиси йўлидангина биламиз.
حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ رَافِعٍ، حَدَّثَنَا الْمُؤَمِّلُ، عَنْ حَمَّادِ بْنِ سَلَمَةَ، عَنْ أَبِي الزُّبَيْرِ، عَنْ جَابِرٍ، عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَنْ قَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ الْعَظِيمِ وَبِحَمْدِهِ غُرِسَتْ لَهُ نَخْلَةٌ فِي الْجَنَّةِ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ .
Бизга Муҳаммад ибн Рофиъ ривоят қилди, бизга ал-Муъаммил ривоят қилди, у Ҳаммод ибн Саламадан, у Абуз-Зубайрдан, у Жобирдан, у Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилдики), у: «Ким «Субҳаналлаҳ ал-азим ва биҳамдиҳи» (Буюк Аллаҳ покдир ва Унга ҳамд билан) деса, унга жаннатда бир хурмо дарахти экилади,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғарибдир.
حَدَّثَنَا نَصْرُ بْنُ عَبْدِ الرَّحْمَنِ الْكُوفِيُّ، حَدَّثَنَا الْمُحَارِبِيُّ، عَنْ مَالِكِ بْنِ أَنَسٍ، عَنْ سُمَىٍّ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَنْ قَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ وَبِحَمْدِهِ مِائَةَ مَرَّةٍ غُفِرَتْ لَهُ ذُنُوبُهُ وَإِنْ كَانَتْ مِثْلَ زَبَدِ الْبَحْرِ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Наср ибн Абдурраҳмон ал-Куфий ривоят қилди, бизга ал-Муҳорибий ривоят қилди, у Молик ибн Анасдан, у Сумаййдан, у Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Ким юз марта «Субҳаналлаҳ ва биҳамдиҳи» (Аллаҳ покдир ва Унга ҳамд билан) деса, гуноҳлари, гарчи денгиз кўпигича бўлса-да, кечирилади,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.
حَدَّثَنَا يُوسُفُ بْنُ عِيسَى، حَدَّثَنَا مُحَمَّدُ بْنُ الْفُضَيْلِ، عَنْ عُمَارَةَ بْنِ الْقَعْقَاعِ، عَنْ أَبِي زُرْعَةَ بْنِ عَمْرِو بْنِ جَرِيرٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، رضى الله عنه قَالَ قَالَ رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم " كَلِمَتَانِ خَفِيفَتَانِ عَلَى اللِّسَانِ ثَقِيلَتَانِ فِي الْمِيزَانِ حَبِيبَتَانِ إِلَى الرَّحْمَنِ سُبْحَانَ اللَّهِ وَبِحَمْدِهِ سُبْحَانَ اللَّهِ الْعَظِيمِ " . قَالَ هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ غَرِيبٌ صَحِيحٌ .
Бизга Юсуф ибн Исо ривоят қилди, бизга Муҳаммад ибн ал-Фудайл ривоят қилди, у Умора ибн ал-Қаъқўдан, у Абу Зуръа ибн Амр ибн Жарирдан, у Абу Ҳурайра (розияллаҳу анҳу)дан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Иккита калима борки, улар тилда енгил, мезонда оғир ва Раҳмонга севимлидир: «Субҳаналлаҳ ва биҳамдиҳи, Субҳаналлаҳ ал-азим» (Аллаҳ покдир ва Унга ҳамд билан, Буюк Аллаҳ покдир),» дедилар. (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан ғариб саҳиҳдир.
حَدَّثَنَا إِسْحَاقُ بْنُ مُوسَى الأَنْصَارِيُّ، حَدَّثَنَا مَعْنٌ، حَدَّثَنَا مَالِكٌ، عَنْ سُمَىٍّ، عَنْ أَبِي صَالِحٍ، عَنْ أَبِي هُرَيْرَةَ، أَنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَنْ قَالَ لاَ إِلَهَ إِلاَّ اللَّهُ وَحْدَهُ لاَ شَرِيكَ لَهُ لَهُ الْمُلْكُ وَلَهُ الْحَمْدُ يُحْيِي وَيُمِيتُ وَهُوَ عَلَى كُلِّ شَيْءٍ قَدِيرٌ فِي يَوْمٍ مِائَةَ مَرَّةٍ كَانَتْ لَهُ عِدْلَ عَشْرِ رِقَابٍ وَكُتِبَتْ لَهُ مِائَةُ حَسَنَةٍ وَمُحِيَتْ عَنْهُ مِائَةُ سَيِّئَةٍ وَكَانَ لَهُ حِرْزًا مِنَ الشَّيْطَانِ يَوْمَهُ ذَلِكَ حَتَّى يُمْسِيَ وَلَمْ يَأْتِ أَحَدٌ بِأَفْضَلَ مِمَّا جَاءَ بِهِ إِلاَّ أَحَدٌ عَمِلَ أَكْثَرَ مِنْ ذَلِكَ " . وَبِهَذَا الإِسْنَادِ عَنِ النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " مَنْ قَالَ سُبْحَانَ اللَّهِ وَبِحَمْدِهِ مِائَةَ مَرَّةٍ حُطَّتْ خَطَايَاهُ وَإِنْ كَانَتْ أَكْثَرَ مِنْ زَبَدِ الْبَحْرِ " . قَالَ هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ
Бизга Ишоқ ибн Мусо ал-Ансорий ривоят қилди, бизга Маън ривоят қилди, бизга Молик ривоят қилди, у Сумаййдан, у Абу Солиҳдан, у Абу Ҳурайрадан (ривоят қилдики), Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Ким бир кунда юз марта «Ла илаҳа иллаллаҳу ваҳдаҳу ла шарика лаҳ, лаҳул-мулку ва лаҳул-ҳамду, юҳйи ва юмиту, ва ҳува ала кулли шайъин қадир» (Аллаҳдан ўзга илоҳ йўқ, У ёлғиз, шериги йўқ, мулк Уникидир ва ҳамд Уникидир, У тирилтиради ва ўлдиради, У ҳар нарсага қодирдир) деса, бу унга ўнта қул озод қилганга тенг бўлади, унга юзта яхшилик ёзилади, ундан юзта ёмонлик ўчирилади ва ўша куни шайтондан оқшомга қадар унга ҳимоя бўлади; унинг келтирганидан кўра афзалроғини ҳеч ким келтирмайди, фақат ундан кўпроқ амал қилган кишидан бошқа,» дедилар. Шу иснод билан Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)дан (ривоят қилинадики), у: «Ким юз марта «Субҳаналлаҳ ва биҳамдиҳи» (Аллаҳ покдир ва Унга ҳамд билан) деса, унинг хатолари, гарчи денгиз кўпигидан кўп бўлса-да, тўкилади,» дедилар. (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.