حَدَّثَنَا قُتَيْبَةُ، حَدَّثَنَا رِشْدِينُ بْنُ سَعْدٍ، عَنْ أَبِي هَانِئٍ الْخَوْلاَنِيِّ، عَنْ أَبِي عَلِيٍّ الْجَنْبِيِّ، عَنْ فَضَالَةَ بْنِ عُبَيْدٍ، قَالَ بَيْنَا رَسُولُ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم قَاعِدًا إِذْ دَخَلَ رَجُلٌ فَصَلَّى فَقَالَ اللَّهُمَّ اغْفِرْ لِي وَارْحَمْنِي . فَقَالَ رَسُولُ اللَّهَ صلى الله عليه وسلم " عَجِلْتَ أَيُّهَا الْمُصَلِّي إِذَا صَلَّيْتَ فَقَعَدْتَ فَاحْمَدِ اللَّهَ بِمَا هُوَ أَهْلُهُ وَصَلِّ عَلَىَّ ثُمَّ ادْعُهُ " . قَالَ ثُمَّ صَلَّى رَجُلٌ آخَرُ بَعْدَ ذَلِكَ فَحَمِدَ اللَّهَ وَصَلَّى عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ لَهُ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " أَيُّهَا الْمُصَلِّي ادْعُ تُجَبْ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ رَوَاهُ حَيْوَةُ بْنُ شُرَيْحٍ عَنْ أَبِي هَانِئٍ الْخَوْلاَنِيِّ وَأَبُو هَانِئٍ اسْمُهُ حُمَيْدُ بْنُ هَانِئٍ وَأَبُو عَلِيٍّ الْجَنْبِيُّ اسْمُهُ عَمْرُو بْنُ مَالِكٍ .
Бизга Қутайба ривоят қилди, бизга Ришдин ибн Саъд ривоят қилди, у Абу Ҳони ал-Хавлонийдан, у Абу Али ал-Жанбийдан, у Фазола ибн Убайддан (ривоят қилдики), у деди: Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам) ўтирган пайтларида бир киши кириб намоз ўқиди-да: «Аллаҳум-мағфирли варҳамни» (Эй Аллаҳим, мени мағфират қил ва менга раҳм қил) деди. Шунда Расулуллаҳ (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Шошилдинг, эй намозхон! Намоз ўқиб ўтирганингда, аввал Аллаҳга Унга лойиқ бўлган (ҳамд) билан ҳамд айт, менга саловот айт, сўнгра Унга дуо қил,» дедилар. (Рови) деди: кейин шундан сўнг бошқа бир киши намоз ўқиб, Аллаҳга ҳамд айтди ва Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га саловот айтди. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) унга: «Эй намозхон! Дуо қил, (дуойинг) ижобат қилинади,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасандир; уни Ҳайва ибн Шурайҳ Абу Ҳони ал-Хавлонийдан ривоят қилган. Абу Ҳонининг исми Ҳумайд ибн Ҳони, Абу Али ал-Жанбийнинг исми эса Амр ибн Моликдир.
حَدَّثَنَا مَحْمُودُ بْنُ غَيْلاَنَ، حَدَّثَنَا عَبْدُ اللَّهِ بْنُ يَزِيدَ الْمُقْرِئُ، حَدَّثَنَا حَيْوَةُ بْنُ شُرَيْحٍ، حَدَّثَنِي أَبُو هَانِئٍ الْخَوْلاَنِيُّ، أَنَّ عَمْرَو بْنَ مَالِكٍ الْجَنْبِيَّ، أَخْبَرَهُ أَنَّهُ، سَمِعَ فَضَالَةَ بْنَ عُبَيْدٍ، يَقُولُ سَمِعَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم رَجُلاً يَدْعُو فِي صَلاَتِهِ فَلَمْ يُصَلِّ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم فَقَالَ النَّبِيُّ صلى الله عليه وسلم " عَجِلَ هَذَا " . ثُمَّ دَعَاهُ فَقَالَ لَهُ أَوْ لِغَيْرِهِ " إِذَا صَلَّى أَحَدُكُمْ فَلْيَبْدَأْ بِتَحْمِيدِ اللَّهِ وَالثَّنَاءِ عَلَيْهِ ثُمَّ لِيُصَلِّ عَلَى النَّبِيِّ صلى الله عليه وسلم ثُمَّ لِيَدْعُ بَعْدُ بِمَا شَاءَ " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Маҳмуд ибн Ғайлон ривоят қилди, бизга Абдуллаҳ ибн Язид ал-Муқриъ ривоят қилди, бизга Ҳайва ибн Шурайҳ ривоят қилди, менга Абу Ҳони ал-Хавлоний ривоят қилдики, Амр ибн Молик ал-Жанбий унга хабар бердики, у Фазола ибн Убайднинг шундай деганини эшитган: Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам) бир кишининг намозида дуо қилиб, Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га саловот айтмаганини эшитдилар. Шунда Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Бу (киши) шошилди,» дедилар. Кейин уни чақириб, унга ёки бошқасига: «Бирингиз намоз ўқиганда, Аллаҳга ҳамд айтиш ва Уни мадҳ этиш билан бошласин, сўнгра Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам)га саловот айтсин, сўнгра шундан кейин хоҳлаган (нарсаси) билан дуо қилсин,» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.
حَدَّثَنَا عَلِيُّ بْنُ خَشْرَمٍ، حَدَّثَنَا عِيسَى بْنُ يُونُسَ، عَنْ عُبَيْدِ اللَّهِ بْنِ أَبِي زِيَادٍ الْقَدَّاحِ، كَذَا قَالَ عَنْ شَهْرِ بْنِ حَوْشَبٍ، عَنْ أَسْمَاءَ بِنْتِ يَزِيدَ، أَنَّ النَّبِيَّ صلى الله عليه وسلم قَالَ " اسْمُ اللَّهِ الأَعْظَمُ فِي هَاتَيْنِ الآيَتَيْنِِ : ( وإلَهُكُمْ إِلَهٌ وَاحِدٌ لاَ إِلَهَ إِلاَّ هُوَ الرَّحْمَنُ الرَّحِيمُ ) وَفَاتِحَةِ آلِ عِمْرَانَ (الم * اللَّهُ لاَ إِلَهَ إِلاَّ هُوَ الْحَىُّ الْقَيُّومُ ) " . قَالَ أَبُو عِيسَى هَذَا حَدِيثٌ حَسَنٌ صَحِيحٌ .
Бизга Али ибн Хашрам ривоят қилди, бизга Исо ибн Юнус, Убайдуллаҳ ибн Абу Зиёд ал-Қаддоҳдан ривоят қилди — у шундай деди: Шаҳр ибн Ҳавшабдан, у Асмо бинт Язиддан (ривоят қилдики), Набий (соллаллаҳу алайҳи васаллам): «Аллаҳнинг улуғ исми мана бу икки оятдадир: «Илоҳингиз ягона илоҳдир, Ундан ўзга илоҳ йўқ, У Раҳмон ва Раҳимдир» (Бақара сураси, 163) ва Оли Имрон сурасининг бошида: «Алиф. Лом. Мим. Аллаҳ — Ундан ўзга илоҳ йўқ, У тирик ва абадий қойимдир» (Оли Имрон сураси, 1-2),» дедилар. Абу Исо (Термизий) деди: бу ҳадис ҳасан саҳиҳдир.