حَدَّثَنَا ابْنُ الْمُثَنَّى، حَدَّثَنَا عَبْدُ الأَعْلَى، حَدَّثَنَا هِشَامٌ، عَنِ الْحَسَنِ، عَنْ سَعْدِ بْنِ هِشَامٍ، قَالَ : قَدِمْتُ الْمَدِينَةَ فَدَخَلْتُ عَلَى عَائِشَةَ فَقُلْتُ : أَخْبِرِينِي عَنْ صَلاَةِ رَسُولِ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم . قَالَتْ : إِنَّ رَسُولَ اللَّهِ صلى الله عليه وسلم كَانَ يُصَلِّي بِالنَّاسِ صَلاَةَ الْعِشَاءِ، ثُمَّ يَأْوِي إِلَى فِرَاشِهِ فَيَنَامُ، فَإِذَا كَانَ جَوْفُ اللَّيْلِ قَامَ إِلَى حَاجَتِهِ وَإِلَى طَهُورِهِ فَتَوَضَّأَ، ثُمَّ دَخَلَ الْمَسْجِدَ فَصَلَّى ثَمَانِ رَكَعَاتٍ يُخَيَّلُ إِلَىَّ أَنَّهُ يُسَوِّي بَيْنَهُنَّ فِي الْقِرَاءَةِ وَالرُّكُوعِ وَالسُّجُودِ، ثُمَّ يُوتِرُ بِرَكْعَةٍ، ثُمَّ يُصَلِّي رَكْعَتَيْنِ وَهُوَ جَالِسٌ، ثُمَّ يَضَعُ جَنْبَهُ، فَرُبَّمَا جَاءَ بِلاَلٌ فَآذَنَهُ بِالصَّلاَةِ، ثُمَّ يُغْفِي، وَرُبَّمَا شَكَكْتُ أَغَفَى أَوْ لاَ، حَتَّى يُؤْذِنَهُ بِالصَّلاَةِ، فَكَانَتْ تِلْكَ صَلاَتَهُ حَتَّى أَسَنَّ وَلَحُمَ، فَذَكَرَتْ مِنْ لَحْمِهِ مَا شَاءَ اللَّهُ، وَسَاقَ الْحَدِيثَ .
Бизга Ибн Мусанно ривоят қилди, бизга Абдулаъло ривоят қилди, бизга Ҳишом Ҳасандан, у Саъд ибн Ҳишомдан ривоят қилди. У деди: Мен Мадинага келдим ва Оишанинг олдига кирдим. Мен: «Менга Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васалламнинг намози ҳақида хабар беринг», дедим. У деди: Расулуллаҳ соллаллаҳу алайҳи васаллам одамларга хуфтон намозини ўқир, сўнгра тўшагига ётиб ухлар эди. Тун ярми бўлганида ҳожатига ва таҳоратига туриб, таҳорат қилар, сўнгра масжидга кириб саккиз ракаат ўқир — менга шундай туюлардики, у қироат, руку ва саждада улар орасини тенглаштирарди — сўнгра бир ракаат билан витр қилар, сўнгра ўтирган ҳолда икки ракаат ўқир, сўнгра ёнбошини қўяр эди. Баъзан Билол келиб унга намоздан хабар берар, сўнгра у мудраб қолар — мен баъзан у мудрадими ёки йўқми шубҳаланар эдим — токи унга намоздан хабар бермагунча. Бу унинг намози бўлиб қолди, токи кексайиб, танаси тўлгунча. Сўнгра у (Оиша) унинг танаси ҳақида Аллаҳ хоҳлаган нарсани зикр қилди ва ҳадисни келтирди.